Наталији
Желим да ти пишем
А шта да напишем
Желим да ти певам
Ја још сетно сневам
Наше прве сате
Те далеке дане
Од сећања те љубави
Никако да сванем.
Ми смо се волели
Ми смо се грлели
Малчице се били и много свадили
Онда се грдили
И лудо надали
Да ће једно
Од нас двоје
Убити обоје.
Та љубав
Била је ко удав
Стезала нас око једног врата
И возила – све до рајског спрата
А одатле ми смо
Голи
Опет падали
Падали
Доли
И опет из мрака
Наша љубав
Ломила сва стакла . . .
Сећам се, још прве ноћи
Ти си хтела да причаш, ја сам се нервиро’.
Хтела си да знаш ко сам ја
Ја сам одма’ знао ко си ти, и зато се нервир’о.
Јер сам знао, тог тренутка знао,
Да се нећу убити, да ће поново почети
Са тобом
И од тога сам бежао.
Вино смо пили
Не једну не две не три флаше
Заволели смо се и замрзели
Не једном не два не три пута.
Исти смо, схватисмо.
Исти смо,
Схватисмо.
А је ли могуће да смо исти,
Кад се ни познавали нисмо . . .
У исту гимназију смо ишли
Кроз исту песму са ума сишли
А да се нисмо ни упознали.
После смо једно другом признали
Да смо некад давно – волели ту песму.
Као бебе ми смо лежали у истом кревету
У вртићу – малом рајском врту
Двадесет година је прошло
Ми смо поново у цвету !
