Тамо где вода извире сама
најлепши жубор реке се чује.
Обалу снену прекрива тама,
хук прошлих дана одјекује.
Уснуле врбе скривају тајну
младости бурне коју су боли
танане душе те ноћи сјајне
стегли, па не сме више да воли.
Свиле се гране, таласе љубе,
знају да виде се последњи пут.
Ко’ чежња твоја они се губе
док лишћу милују увели скут.
Тако и уморно тело вене,
а река која протиче долом
усахне, стане, па опет крене
ко’ душа сетна рањена болом.
Још увек сневам далеку зору,
бисерни облак што хладом крије
обалу снену, прелепу гору.
Сада их сузом прошлости мије.
А када ветар немирним дахом
разгрне пролећних врба гране,
заборав можда прекриће прахом
помен на туге радове ране.
(C) Душан Комазец
(Прочитано: 246 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.461 пута)
Велико хвала.
Respekt uvaženi kolega!
Jedna od”onih” koju i najbolji poznavaoci poezije moraju više puta pročitati da bi sve “uhvatili”.
💙📖(10)📖💙
Хвала Вам на прелепом коментару, а и на „присећању, ” пошто је песма објављена пре годину и по дана.