Zamišljala je da je ptica.
Nije ništa zamišljala, letela je gradom i razgledala. Znate, ona je čudna vrsta ptica – ni selica, ni stanarica. A nije mogla ni da zamišlja. Kako bi se to ptičjim jezikom saopštilo?
Povremeno bi sletetala na žbunove svoje mladosti i ostavila pero.
Nije ga namerno ostavljala , samo je opadalo.
Ljudi bi bacili po pogled -dva i šapnuli “lepa ptičica”.
Zašto su to činili? Pa neko je ustrelio olinjalu pticu, ali je nije bacio..ne; bio je “prisatojan”. Iskopao je grob, napravio spomenik od ruža u procvatu i na trn okačio sliku ptice dok je još bila ptić.
Taj “neko” nije ni pretpostavljao da ptice ne umiru! Eno, gore, još se vide krila kako po oblacima ostavljaju nešto nalik na poeziju.
A ona… zamišlja da je živi pesnik… zaista čudno… zaista…
(a ko tvrdi da čuda nisu jedina moguča? Ko?)
Rođena 1962. godine u Nišu. Studije francuskog jezika je započela na Filološkom fakultetu u Beogradu, ali je nastavila studije prava u rodnom gradu. Poeziju objavljuje u elektronskim i drugim časopisima i zajedničkim knjigama. Objavila je štampane zbirke pesama "Curriculum vitae", "Psihodelija minijature", "HAIKU", zbirka kratkih priča "Smrt prijatelja", kao i nekoliko elektronskih knjiga.
Članica je Društva književnika i književnih prevodilaca Niša , član i Udruženja pesnika Srbije i CG, Međunarodnog udruženja književnih stvaralaca i umjetnika ralaca i umjetnika "Nekazano", Humanitarne fondacije Humanost bez granica kao Posebna akcija Banka dobročinstva). Živi i stvara u Nišu.
Види све чланке од poetessa
