Ноћ, царство снова.
Тајне су јавне,
а „тотем стварности“ нисам понео.
Васиона нека нова,
сцене нестварне.
Јава ли је ово?
Реална илузија?
Нема осећаја.
Стазе без почетка и краја.
Кругови дима постају углови васионе,
пространство и све димензије
су видљиви.
Острво надања тоне,
остају само визије…
ланци су неопипљиви.
Трептај… и
опет губи се граница хоризонта,
облаци далеко од плавог сомота,
Земља посута прашком
звезданим црно-белим…
страх, храброст, чежња, жалост
мржња, љубав, срећа, радост
Дрво живота иструлелог стабла,
повијених грана труне.
Свет – огромна шаховска табла,
жртвујем пијуне,
непријатељ бројчано јачи,
краљица остаје без круне,
„гегају“ се скакачи,
непоштен је рат,
јаки играчи
…ипак…
комбинујем пат
У котлини окруженој
џиновским гробницама
на земљи светој
где сахрањена је моја вера,
пред свињама хиљаде просутих бисера…
негде у сутону или пре свитања
одзвања без срама
ехо нечијег кикотања.
Морнари омађијани песмом сирена
усмеравају брод ка огромном морском виру
и он се губи истог трена
смрвљен у дубини….
на тренутак уживам у миру…
А онда опет облаци дима
и анђели разапети, крварећи
на преврнутим крстовима,
наглавачке, исцепаних крила,
док глођу их хијене
заувек живи беспомоћно
посматрају ове сцене.
Лавиринти немају излаза,
врата без брава и квака,
трновита стаза
у сред мрклог мрака…
решења не преостаје…
али иако заостаје
трачак светлости
ипак пут указује…
борим се…
налазим кључ…
знојим се…
са врата скидам обруч…
и у даљини
врата са бравом…
опет кунем се Богом
и славом…
збогом