ЖИВОТ – Мирослав Мирко Стојадиновић

ЖИВОТ

Полако отиче живот.
Чини се нечујно, сетно.
Као песак пешчанога сата
И чини се да одлази неосетно.

Све то са временом долази.
А сат не застаје, цури.
Непогрешиво бележи тренутке,
Најпре споро а временом све брже јури.

Живот отиче као вино.
Са првом чашом спорије,
А затим брзо, брже,
Са новом чашом више ти се пије.

Не пушташ чашу да буде празна,
Ново се вино точи,
И ти би све да попијеш,
У животном мраку да ти отори очи.

Отиче живот као река.
Изазовом моли да у њој пливаш.
Најпре спора па онда брза,
Живот ти броди, а ти у њој биваш.

Праћакаш се и пливаш по њој,
А њене дубине те вуку.
Изазов да се опустиш даље
И да те однесе у мирну луку.

Живот отиче путем без повратка,
Који је час утабан час трновит,
Који има свој почетак и свој крај,
Најпре светао а онда сеновит.

У сени пута кад те живот доведе,
Са чашом вина сачекај да сат исцури.
У мирну луку живота уплови.
Живот више никуда не жури.

© Мирослав Мирко Стојадиновић