Kad bi se on samo setio
kako smo se nekad voleli.
Kad bi se setio naše ljubavi i sreće,
svih naših maštanja i želja,
Kad bi se samo setio…
Al’ ne,
Videla sam drugu u njegovom zagrljaju.
Grlio je kao nekad mene;
kao nekad mene ljubio je nju.
Milovao je njenu kosu i obraze njene.
A ja?
kad bi se samo setio da postojim,
setio samo…
Plakala sam nesrećna i osamljena.
Ni primetila nisam kad prišao mi je neznanac.
Pored mene je seo i upitao:
“Devojko,čemu tolika tuga?”
Al’ tiho i gorko ponavljah uvek iste reči:
“Kad bi se samo setio…”
Tek kad je nežno glavu podigao moju
i obrisao suze s mog uplakanog lica,
tek tad osetih prisutstvo
tog neznanog mladića.
“Ne plači devojko”,
tešio me tužnu.
“Kad on neće da se seti, zaboravi i ti.
Zaboravi suze, sve tužno, kišovito, tmurno…
Zaboravi sve što ne vodi do sreće
i sreću potraži za svoj dragi lik.
Nek’ osmeh zablista na tvojim usnama
i radost u tvojim očima.”
Prestala sam plakati,
slušala sam ga
i gledala ga.
Zavolela sam njegove srećne oči
i našla u njima sreću i za sebe.