Ko upravlja tobom
Ko stoji nad svakom poprskanom rečju
Užarene lave
Da li ideale meka svetlost kroz zube
Propušta
Il te hobotnica mraka stegla u naručju
Pa crveniš posmatram te
Kako samouvereno vladaš sobom
Kako stojiš iza svake reči
I ispred njih stražariš da se ne izgube
Jer ko zna, možda ti opet zatrebaju
Sneg je u meni nevino pokrio
Sve ono čemu nisi svedočio
Ne topiš ga
Ne razvejavaš
Ništa mu ne možeš
Kad ljubiš samo one od kojih strahuješ
Srce se savesti osvetilo
Pokorilo je ćutanjem i vremenom
Ne dopireš
Ne dotičeš
Ne pripadaš
Ne otvaraj vrata ako se opireš
Na mene čekaju oči što svrhu će otkriti
Bajke koje će i na vetrometini lako ih sklopiti
I negde na tople ruke prazne čekaju
Uklještene u nevremenu
Da se napune
Nemam ni himnu za tvoje svetinje
Ni empatiju za tvoje muke
Jer hoću više za druge
Jer hoću bolje za one kojima treba
Vere i neba
Pod iglom koji nam dom zamenjuje
Jer mogu bolje ispod tog snega
Pronaći volje za nevoljene
Za bose prste
Ja mogu bolje
Od toga što se od mene očekuje
Od ove puste jurnjave za besmislom