ИПАК САМА?
Mогу бити међу вама
А да ипак будем сама
О како то често бива,
Ову моју душу слама…
А знајте у овом свету
Где спољашња светла гасну
За вас можда мрклом мраку
Ја осећам радост јасну..
Онај први титрај срца
Радост чисту и исконску
Ону срећу што постојим
Топлу руку анђеоску…
Ону тајну светог вида
Што земаљска светла крију,
Оне улице што снивам
Ону бајну гору …тију!
Ви мислите да посрћем
Да умирем попут ласте
Што је јато напустила
Јер јој чудно перје расте!
Не брините браћо, сестре,
Ваше горе лист сам с’ гране,
Оне ране што све боле,
Исто су и моје ране…
Оно млеко што сте пили,
Са истим сам задојена,
Разлика је само једна.
Не пристајем да ме нема…
Између заборављених,
Што се смеју и кад губе
Који не знају да мрзе
Док их дробе, гребу, мрве..
Стоички са њима бивам,
Ми смо војска непокорна,
Једни друге ми снивамо
Душа нам је тврдокорна..
Умиремо скупа знате,
Наизглед то само бива,
Рађамо се ни из чега,
Отписане диже плима…
И крв липти нам на челу,
Рана жива попут Крста,
На све стране просипа се
Док праштамо попут Христа!
Ову земљу ми волимо,
И живимо за њу смело,
А прашину не дижемо,
Да нас небо види немо!
Ми за њега светкујемо,
Ми због њега путујемо,
Молимо се за све Њему,
И свете нам сузе крену!
Mогу бити међу вама
А да ипак будем сама
О како то често бива..
Ову моју душу слама…
Миладиновић Сандра Мајра