Баш уз тај свети наклон кроз књигу.
У једну заповест сам стао.
Уз кафански дим на њеном прагу
још једну зору дочекао.
Проживео сам још једну причу,
по обичају све лоше извукао.
Свирали су ми ону исту,
којом сам себе претукао.
Када се помрачи ум,срце пукне у тај мах.
Не ће се ни чути бум,нити ударац бити плах.
Чека се страшни суд,без грча и стрепње.
Топао је знам Божији студ,не веје већ греје.
Поповска се душа на то смеје.
Заруменело ми се румом срце.
Увис подигох ведје,
откуд ти дјаволе из медје?
У моје коморе шећеш,
па мојим ходом крећеш.
У биртији ме не ћеш?
На коленима ти ме видиш,
нудиш капи за које вапим.
Тек он ће мени,
ево вина да те сравни.
Јеси сила света овог
ал’ретко чија дика.
Ја и без песме и вина
имам врлина.
Терај ме,ја не ћу ићи,
тамо где си,никад не ћу стићи
Њега са златним крстом,шаљеш да ме јади!
Мој помрачен ум те слади.
Прича набеђеног верника ме гади.
Грешке понавља вољом слободном се вади.
Мислиш да имаш ме у шаци.
Колико ме не знаш Анђеле мали!
Ја од Вожије љубави пламтим!
Ти осећаји с’тобом нису пали?
Можда замном вапиш.
Јер светло с’невам,на јави те чекам
Можда зато претиш,да ћеш да се вратиш.
Понизно кажем,памти ме памти.