ЕТАР
О ви не знате лепоту сванућа,
не спознајете тишину мог села,
нити пак знате величину плућа
и колико ја бих да удахнем хтела?!
Спутају ме неке чудне струје,
а то су љупке неме марионете,
док туђим гласом о слободи зборе,
душа се дели и немири лете!
И онда запнем тек из петних жила,
да са облацима проговорим опет,
како је бајна та кршна планина,
кад крик се орла из притаје отме!!
Усахле жеље надолазе реком,
буја растиње светога семења,
и бруји бубањ улицама оним
где је још чудом остало кремења!
И ватромет се сред пећине шири,
као ореол Исусовог лика,
и васкрсава ниоткуда ветар,
мирише тамјан док трепери слика!
Тад спустим шаке где највише бије,
о жива ли сам или догоревам,
дал трошни пањ сам или оморика,
о љубав ова куд ме је понела?!
Да ли ћу сада са вама да пијем,
или ћу негде изнова да цветам,
на којој грани ко’ лептир из лутке,
ја тајну скрићу од себе у етар!?
Миладиновић Сандра Мајра