Sanjao sam opet one ptice bele,
ledom okovan brod, na palubi sto za dvoje,
jedan saksofon i crvenu svilu,
vatru iz kamina, karmin na čaši vina,
kišobran za dvoje i klupu u parku kestena,
u mislima jos plešeš, raspletena i zanesena …
Sanjao sam da se svetom tuguje,
i da smo rodjeniji rodjena moja,
samo se srećom nit kocka nit trguje,
jer kad sve besplatno dobije cenu,
svaki miris novi film razviija,
sva ta sećanja na obećanja,
odavno kasno je, bole me svitanja …
Samo da dodje proleće,
da proverim da li još uvek hodam,
živim polusvesno i plaši me da se ne odam,
da mi to ne primete,
da mi nemar ne zamere,
plaši me to da me nema,
sta će preostati i ko će kome ostati,
na klupi u parku kod kestena,
urezana nova imena,
svi smo na nekoj ivici,
krupno je samo kad se obraduješ sitnici ….
Samo da proleće dodje,
moram da vidim moram da znam,
kako su braća, drugovi, šta je prostalo,
samo da dodje proleće,
da li su iza mene samo dugovi,
koje niko vratiti neće,
a video sam i vrh i dno,
samo nisam imao sreće,
priznajem plaši me, da li ce doći proleće …
Da u njene loknice prste zamrsim,
i svilu svilenu kroz osećanja propustim,
hladno mi je mila,
oprosti mi ako popustim,
pre sante leda na Dunavu,
moja kamata je veća od glavnice,
mene više ne raduju sitnice,
od ovog bola polomio bih svet na pola,
od ove tuge ne postoji veća,
pakujem kofere … samo da stignem do proleća…