САМОЋА и УВЕК САМ – Љубодраг Обрадовић – Две песме на исту тему

Свако је од нас сам,
у животу пролазном!
А срце неће да зна ,
да искушења и бол,
жељеног живота,
мељу нас дневно,
ко камен проју!

Свако је од нас сам,
сваку ноћ и сваки дан!
Само понекад,
на трен се учини,
да спокојства има.

Свако је од нас сам,
мада ветрови, кад-кад,
на дохват жеља,
пронесу срећу сусрета.

Свако је од нас сам
и само своје снове има.
У животу самотном,
увек се много даје,
а мало узима.

Свако је од нас сам,
мада у илузији плива
и у другима буди сан,
да живећи,
 може да се и ужива.

Свако је од нас сам,
сваку ноћ и сваки дан
и у том сазнању се жари.
Задовољство нас
испуни само понекад,
кад душе наше,
светлост  стихова озари!

Увек сам,
низ улицу корачаш.
Свет те одбаца.
Чувари права на истину,
све виде.

Увек сам,
пратиш сазвежђа.
Мрави се рада не стиде.
Људи својим путем жмуре.
Бледи на западу нада.

Увек сам,
данас што шта знаш.
Идеале не одбацаш.
У сусрет зори,
умор разум ти обори.

Увек сам,
путања смешна.
Још би да се бориш,
али глад ?
Чувари наду продали.

Увек си сам,
то је твоја судбина.
Ако се сам не соколиш,
чувари пијани без вина,
још помислиће
да их волиш.

Увек сам,
пођи следећи срца жеље.
Кад пронађеш одговоре,
чувари биће чувани.
Свакога чека
своје весеље.