УТОПИЈА
Када се родих, настаде ТИ…
Када роди се, настадох ЈА…
Од тада јутра робују,
свим нашим будућим данима…
И све се птице селице,
спремају препуне надања,
све се даљине склањају,
преклињу наша страдања….
А, трепавице нам помаљају,
ко’ зраци иза облака,
ал’ као да душе решише,
да буду стратиште одлука…
И убијамо понекада
Себе и Tебе и Мене скупа,
па нестајемо заједно
вуче нас иста свемирка рупа…
И грлимо се заједно,
и љубимо на истој стази,
са истим српом жањемо,
у исто време живот нас гази…
Претерујемо сувише,
сањамо ожиљке где смо се секли,
страдамо па се сетимо,
како смо будзашто о грех се пекли..
Полако нестајемо нас двоје,
две сродне душе што се кроје,
одавно ћутимо што нисмо рекли,
а ништа тиме нисмо стекли…
За трен губимо слике наде,
за час сањиве боре нам ничу,
пали смо давно сред променаде,
али свако прича још своју причу..
Када се родих, настаде ТИ…
Када роди се, настадох ЈА…
Oд тада још срца нам страдају….
Дал’ душе су сродне утопија?!
(с) Миладиновић Сандра Мајра