ДЕО ПО ДЕО НЕБА
Свакога дана ломимо руке,
а ко је победник није ни битно,
све илузија је на кратке стазе,
све пролазно је и тако ситно….
Не радујемо се облацима,
док деца нас само немо гледају,
полако губимо прве окрајке
па део по део неба у огледалу…..
И беше јастук мирисан и свеж,
до јуче радост је била тајна,
и сваки лет у сутра ”бег”,
а свака суза блистава, сјајна…
И љубав крила се у прамену косе,
са погледом попут снаге валова,
а негде је сама тужна остала,
заборављена, напуштена и издана…
У тихом куту старе воденице,
где паук танке нити плете,
понекад зрак се немирни смири,
понекад чари небеса слете….
Два херувима живота пуна,
не плаше се таме осаме,
кроз трошне даске са смешком гледају,
док приче причају за радознале…
Једном им киша напрасно дојезди,
и тресак грома задрма тло,
само се чуло тихо дисање,
и срца што бију као једно…
И питало се и само небо
где су нестала четири ока?!
Уз шкрипу врата изненада
појавише се ко’ у два скока…
Подигоше руке ка небу,
и онако мокре до голе коже,
две слатке цурице окреташе се,
као што воле,кад им се може….!
Не радујемо се облацима,
док деца нас само немо гледају,
полако губимо прве окрајке,
па део по део неба у огледалу…..
(с) Миладиновић Сандра