ХОРДА ВУКОВА
Хеј, од мене оста само један пламен
ускоро постаће пепела прах
од силне чежње у страст се претварам
а мраз је свуда и мрзне дах….
И хтедох због тога вода да постанем,
да све пoплавим и опустим,
кад немам срце коме да дам…
да навек лутам и да се чудим…
Однекуд наиђе хорда вукова,
више су сенке, него авети,
и више жалост која почива,
без трунке савести и дана памети…
Схватих да сузе никуда не воде,
сваки нови дан је почетак тишине,
зачетак заноса кад се рађа снага,
и нова нам крила ничу за висине…
Од речи и снова ничу нам изданци,
а из пепела лишће невиђено,
и корен снажнији кроз стење продире,
у неостварено и непобеђено….
И немам ја душо ништа да ти дам,
само ти поклањам овај дан праштања,
обећај да нећеш угасити плам,
да ћемо остати бар део маштања!
(с) Миладиновић Сандра