SENKA – Milovan Petrović

Slabo se svetlo po sobi širi

sveća je već pri kraju,

plamičak trepti razbija tamu

a psi u hladnoj noći laju.

Trepere zvezde, severac duva

snegom je sve zavejano,

lisica noćas svoj plen ne traži

ledom je sve okovano.

Po drumu snežnom jedna se senka

umorno, tromo vuče;

“Samo još malo, još koji korak

i eto već sam kod kuće.

Mnogo je zima i leta prošlo,

prošli su mnogi dani,

meseci, godine, mladost sa njima

još prozor svetli u tami.

Poslednjom snagom senka se kreće,

pred pragom kuće pade,

ispruži ruku, suza se sledi

umreše  zadnje nade.

Sveća se ugasi u maloj kući,

sat kraj slike stade,

starac sliku dodirnu rukom;

“Tuđino eh ko te dade”.

U mračnoj sobi starica tužno,

čisto za sebe reče;

“Nešto mi govori… možda i tebi?

da on nam doći neće”.

Petrović Milovan

–