Dusa – Milan Gluscevic

Ne znoje se u strahu oni koji istinu govore
Niti vicu oni koji svet kriju u lazima svojim
A ja pred tobom stojim kao pred prozore
Koji cekaju da se otvore; stari drveni ram
Osecam kako se naslusao od stuba zvanog sram
Reci mi istinu koju kriju zidovi ovi?
A farba bledi,drvo puca od nestasnih zizaka
Koji svoj dom nadjose u starosti tvojoj
Kako to da te niko ne pogleda u jadnosti svojoj?
Zatvarao si price koje letese sa ulica ovih
Gadjan kamenom po stotinu puta izbrojih
Nemoj mi reci da si umoran od ovih prica
Ova zgrada krije takve tajne; napisi na staklu
Ja jos umem da citam, vidim svako slovo tvoje
Svaki red svaka tacka ko godova na panju
Kako niko ne vidi u kakvom si stanju?
Jer ne umire brzo covek koji zivi od rada
A niti ti i ja koji cutnju krijemo sada; reci
Sta ce biti kada i poslednja ode sarka?
Sve ce izgledati kao jedna velika varka.