МАНДА – МАНДОЛИНА
Везак везла Манда – Мандолина,
У недељу на Малу Марију.
Нешто је се Манди придремало,
Па погледа Небу под облаке.
Проговара Манда – Мандолина:
„Што се ведри, што ли се облачи,
Да л` је здраво и отац и мајка
И два брата Марко и Маринко
И Јелица једина сестрица?“
Обазре се Манда преко поља
Па угледа слугу Милутина.
Проговара Манда – Мандолина:
„Ој Бога ти слуго Милутине,
Јесил` откуд од мојега дома,
Је л` ми здраво и отац и мајка
И два брата Марко и Маринко
И Јелица једина сестрица?“
Проговара слуга Милутине:
„Јесте здраво и о отац и мајка
И два брата Марко и Маринко
И Јелица једина сестрица.
Јуче мајка оженила Марка,
А Маринку ишла по девојку
И Јелица једина сестрица,
И она ти под прстеном спава.
Овако те мајка поздравила
Да ти идеш браћи на весеље.
Да поспремаш у платну дарове
И поспремаш у брашну колаче“,
Оде Манда у своје вајате
Па облачи свилу и кадифу
Па долази слуги Милутину,
„Ој Бога ти слуго Милутине
Можемо ли сада путовати?“
Њој говори слуга Милутине:
„Не можемо Мандо путовати“.
Оде Манда опет у вајате
Па облачи све црно одело
И долази слуги Милутину:
„Ој Бога ти слуго Милутине
Можемо ли сада путовати?“
Проговара слуга Милутине:
„Сад можемо Мандо путовати“.
Кад су били кроз гору зелену
Танко пева голубица бела:
„Нуто, нуто, Манде – Мандолине,
Како је се Манда поспремала,
К`о да иде браћи на весеље.
Јуче мајка сахранила Марка
А Маринку на гроб излазила
И Јелица једина сестрица
И она јој под покровом спава“.
Проговара Манда – Мандолина:
„Стан – причекај слуго Милутине,
Да ја чујем шта но тица каже“.
„Ајд` не лудуј Мандо – Мандолина,
Свака тица својим гласом пева“.
Кад су били преко поља равна
Запиштала једна љута гуја:
„Нуто, нуто, Манде – Мандолине,
Како је се Манда поспремала,
К`о да иде браћи на весеље.
Јуче мајка сахранила Марка
А Маринку на гроб излазила
И Јелица једина сестрица
И она јој под покровом спава“.
Проговара Манда – Мандолина:
„Стан – причекај слуго Милутине,
Да ја чујем шта но гуја каже“.
„Ајд` не лудуј Мандо – Мандолина,
Оно гуја дозива гујиће“.
Кад су дошли близу белог двора
Проговара Манда – Мандолина:
„Ој Бога ти слуго Милутине,
Кад је мајка оженила Марка
И Маринку ишла по девојку
И Јелица једина сестрица
Кад и она под прстеном спава,
Што не игра коло пред капијом?“
Проговара слуга Милутине:
„Уморни су кићени сватови,
Пак су легли санак боравити“.
Кад су дошли испред бела двора,
Далеко их мајка угледала,
Још је даље пред њих ишетала,
Руке шире у лице се љубе,
Где су стале обе мртве пале.
Жетелачке и песме са прела и посела, записане по сећању Загорке Обрадовић; певане су на жетвама и вечерњим прелима у
Азбуковачко – Подгорском крају
ЗАГОРКА ОБРАДОВИЋ
Рођена Николић 1928. године у Грачаници код Љубовије, у Азбуковачком крају.
Народне, жетелачке и песме са прела и посела, записане су по њеном усменом предању и сећању, да би се бар донекле сачувале од заборава.