MOSTOVI ZIVOTA
Da nije njega nebih mogla preci preko tuge,
od srece bih se mozda pretvorila u srebrni prah,
da nije njega na noge se nebih docekala,
i nebi mi bio uvek ovako korak lak!
On je lek sto postoji, ali kada ga ne vidis,
dani prolaze ko trzaji mandoline,
setas zanesen kosmarom, a jeca na obali suton,
o , Boze, on ti svetli poput bele grive!
Ponekada bas na njemu pevas, a glas ti odjekuje,
cuje se daleko preko svih krovova,
a, reka ga nosi s’ tihim talasima, i smeje se golicavo!
O, kakav si ti lola s’ mesecevih kola!?- Kao izmisljeno!
Da nije njega nebih mogla preci preko oprostaja,
i suza, preko svojih grehova,
i igrala bih zaneseno kao vila, ali od jednom,
savest bi me pokorila, jer tu bi me cekala!
E, eno je sva u belom, ko je i sta cini ovde,
da li se krije ili se nada da su mostovi izasli iz mode!?
O, dodji, mi dodji, prodji tiho da strah u dvoje delimo,
od jednog do drugog letimo do slobode,
i da se sa pticama veselimo!
© Miladinovic Sandra