MIRIS GROŽDJA
Da li ima nečeg lepšeg
od mirisa groždja ranog,
pred najezdom sunca blista,
kao da je ono samo!?
Vinova se loza širka,
ko da igra od vajkada,
u struku se ludo lomi,
kao da se s’ nebom voli!
Ah’ uzdaha, strasti ludih,
nežnostima nema kraja,
prosipa se slast života,
preko sanjivih poljana,
kroz šljivake, malinjake,
kukuruza, do obale,
tiho s rekom šapće vetar,
sve do mora i maslina,
kao kolo neprekidno,
što se bodri vekovima!
Kao lepet ptičjih krila,
ponekad se noću čuje,
i kad spava ne miruje,
ko kod žuri da miluje!
Nekada se pesma čula,
deve čarne dok dolazi:
“Obraše se vinogradi!”
– voleše se tako mladi!
Izvezene bele rade,
i crvene ruže rujne,
ah’ te puste grudi bujne,
i te duge kose guste,
devojačke noge bele,
vitke kao u gazele,
gaze lako ko paperje,
preko zrelog groždja slatkog,
pa poteku prve kapi,
krvi sto nam dušu čisti,
kušaju ih u veselju,
kako stari – mladi isti,
a, odasvud smeh se ori,
u očima pogled bistri!
Od zamora traga nema,
raduju se novoj zori!
Pogledima tajnim kratkim,
i slučajnim dodirima,
Marko Jelu krišom prati…
Biće svadba i svatova,
i zdravica i pogača,
darovanja, običaja,
takva beše priča naša…
Hajd’ u zdravlje punih čaša!
c) Miladinović Sandra