Dan posle rastanka
Sedela je na klupi, na suncu
u malom parku sa tugom u srce,
dok je vazduh sladak od svežeg šimšira
hranio joj dušu prepunu nemira.
Sedela je satima predana samoći,
navikla da čeka, svakako će proći
nije bilo sumnje da saznanje boli,
trenutak kad shvatiš, više te ne voli.
Kad postade žrtva sopstvenog poroka
zavisna od pogleda dva zelena oka,
bezuslovno pružajući ljubav i toplinu
nepravedno ostavljena, oseća prazninu.
U oblaku duge, svetlosmeđe kose
skrivena od pogleda koje drugi nose,
hrabrost je dozivala da joj se pridruži
kao majka dete, za ruku je drži.
Nevoljno prepustiće sudbi da je vodi
šta sudbina želi neka se dogodi,
njenom srcu utehu ne pružaju reči
već spokoj tišine koji dušu leči.
Drhtaj srca pravim imenom naziva
proživljene dane polagano sniva,
ne želi pobeći jer je očarana
srećom koja ljubavlju nestvarnom je tkana.
Osećanje umora širilo se telom
dok je sumrak skrivao svojim tamnim velom.
Užarena tačka sa neba je pala
dal postoji sutra, više nije znala.