Nađeš tako ljušturu
dok na moru šetaš plažom,
i podigneš je, zagledaš,
pa ubaciš u vrećicu s ostalima.
Pa čekaš dok dođeš do sobe
da se skloniš sa Sunca
i da popiješ malo vode
pa da vidiš blago s plaže.
Tada ćeš prosuti kesicu,
i raširićeš njen sadržaj po krevetu.
Sve školjke, velike i male
šarene i rebraste, koliko duša ište.
Ima onih mnogo lepih,
pa onih zanimljih, ćaknutih,
s nekim uvrnutim detaljom
a opet lepih.
Ima i nekih potpuno običnih
od kojih ćeš zadržati koju,
tek da se nađe i ta;
mada bi ih prve bacio.
I negde u toj gomilici,
ima još potpuno čudnih,
i shvatićeš da su razbijene,
i pitaćeš se što si ih uzeo.
Valjda su bile zanimljive,
dok nisi shvatio da imaju rupe
kako su u poluraspadu, u delovima,
na pola puta do peska.
Pa naravno da su raspad.
Kad je to samo spomenik
Kad je pravo biće koje je tu
Živelo, hranilo se, spavalo, volelo,
davno nestalo u nekoj oseci.