Добродошли!
ИСТО ИМЕ
1925 – 1942
Пожурио нагло у хладно нијемо,
старији од јутра није био,
за радост свјетла поклонио небо,
да ли је знао шта је хтио?
Шапнули му облаци ,
ко се сакрива живот му је бијег,
љепоту даде тами без Сунца,
нестаде дјечак као снијег.
Сестра га чекала срцем цјелим,
у око да уђе из слијепих даљина,
сузе росиле сјећање тужно,
именом сјетним када зовне сина.
Настави са читањем “ИСТО ИМЕ – Андреја Ђ. Врањеш”
Pitam se svr češće šta sam to Bogu skrivio, mislim, nije da ja nisam zadovoljan time što sam ja dobio od njega, nego ponekad me baš muči, ili ja to tek mislim tako. Možda je i to. Ali, mogao bi ponekad, makar ponekad, ne tražim ja svaki put, da mi malo olakša poneki problem u životu, mislim, ne mora svaki put da me testira… Ja se ponekad malo kao ljutim na njega, prebacim mu ponešto, malo se kao posvadjam sa njim, kažem ponešto… Ne smem baš svašta, ipak je on glavni, pa može i on da se naljuti na mene, i onda sam ja, da prostite, najebo, a ti baš i ne smem sebi da dozvolim… Mislim, i ovako dosta najebavam… Nego, to, kao nešto da kažem, da se pobunim… A, dodje mi ponekad… Dodje… Ima stvari koje nisam zaslužio… Koje bih ja drugačije sebi uradio… Ali, ko pita mene… Samo mi se ne svidja da bolje prolaze ubice, razbojnici, prevaranti, lopovi… A, oni, pa makar malo uživaju… Jebi ga, ja ne umem, nusam nijedan od njih… Oni rizikuju, ja ne smem… A ne želim mnogo… Ne, ne… Ne želim ja, ludo bogatstvo, dobra kola, mada bi mi dobro došla, vile, mada se ne bih bunio… Tek malo boljeg života… U stvari, samo da su mi deca zdrava… Bilo bi mi dovoljno… Svet ne mogu da promenim, mada sam Bogu nekoliko puta rekao da bih neke stvari uradio drugačije od njega… Nije mi odgovorio… Ne odgovaraju ni predsednici narodu što ih bira, što bi Bog meni… Neka, nek mi samo čuva decu, ja sam se od mene davno oprostio… Opet lupam, sreća što mu majka ovo ne čita, ubila bi me… Pa, ako neko pročita, nemoj da se smeje, ja to onako, došlo mi… Ništa, odoh ja sad, sutra moram da idem na poso, raditi se mora…
Selo moje, zavičaju mio
U tebi nisam godinama bio
Fali mi miris moga sela
I moja draga familija cela…
Godinama živim u tudjini daleko
Bogatstvo i pare tamo sam steko
Al o selu mome stalno sam snio
Iako sam daleko od njega bio…
Falile mi livade i zelena trava
Lavež pasa i kad zamuče krava
Žubor potoka što kraj kuće mi teče
Pijanke u kafani skoro svako veče…
Selo moje, lepše od Pariza
Lepo iz daleka, najlepše iz bliza
Jedva čekam opet da ga vidim
Seljak sam i toga se ne stidim…
Volim kad zapeva slavuj u malome lugu
Da stisnem ruku majboljemu drugu
Kad vidim da se na krovu odžak puši
I na tavanu kad se meso suši…
Jedva čekam da zamirišu jorgovani
Da čujem vrapce da cvrkuću na grani
Jedva čekam da pred staru kuću dodjem
Prašnjavim putem kroz selo da prodjem…
Selo moje zavičaju mio
O tebi sam godinama snio
Selo moje lepše od Pariza
Lepo iz daleka, najlepše iz bliza.
|
ФУКАРА
Фукара је руља она грдна, храбра кад јој моћан иза леђа стоји, без лика багра, за недела вична, што се јадна саме себе боји. То су они што пузећи живе, танка ума, савести још мање, шлихте, хуље, жбирови сакрити, доушници, јадови, блентаје. Фукаре је увек тамо било, где се ждере крканлука разна, фукаре су чланови свих странки, у фукаре уста стално празна. Туђи јаук не жели да чује, избаци је време ко поплава ђубре, фукара се ко фукара роди, исто таква ко фукара умре. Сваком и ником не припада, арогантна,бахата и пуста, кад јој тутор изгуби тло чврсто, кука клечи, моли на сва уста. Од фукаре ништа грђе нема, са лепотом у завади стоји, сурова, бездушна, ниска, уз времена прљава пристоји. © Андреја Ђ. Врањеш.
|
МАЈКА Било је прољеће и ратно доба. селом је владала глад, пођох кући до мајчиног гроба, да тугом ублажим јад. Идући путем сјетих се мајке и растанка с њом, усташе су гурале жену, а ја сам трчао за њом. Можда бих трчао тако, преко жбуња, трња,јама, да не чух ријечи њене, врати се сине, доћи ће мама. Био сам дијете, попслушах мајку, вратих се и чеках читаву ноћ, а све мисли биле су једно, па можда, можда ће доћ. Кад ујутро а она мртва у шумарку, видјех је први стадох је љубити јако, била је мучена и сва у крви, о јадна, јадна мајко. И све што сам имао тада, изгубих у шумарку, оста само сјећање болно, на добру једину мајку. © Ђорђе Врањеш, ученик седмог разреда |
Часописи за Поезију – ПоезијаСРБ број 11. и број 12. које објављује Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, промовисани су у сарадњи са Књижевним клубом *Душан Матић* из Ћуприје у оквиру Поетске позорнице ПЛУС 31.11.2019. године у Ћуприји. У промоцији часописа учествовали су песници: Љубодраг Обрадовић, Драгојло Јовић, мр Ратко Тодосијевић Баћо, Данијела Јевремовић, Борисав Бора Благојевић, Миле Лазаревић, Звездана Милосављевић, Александра Соколовић, Хаџи Иван Милановић, Боривоје Бора Видојковић и Бранко Ћировић Ћира. Промоцију је осмислио и водио Љубодраг Обрадовић – председник Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу.
У другом делу ове изузетне поетске вечери одржан је такмичарски део Поетске позорнице ПЛУС у коме су се за песму месеца новембра 2019. године са својим песмама такмичили бројни песници (више од 30)… Чланови Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ добили су две награде: Данијела Јевремовић је добила другу награду по мишљењу стручног жирија, а Драгојло Јовић је добио захвалницу за квалитет поезије по мишљењу стручног жирија. Прву награду је по мишљењу стручног жирија добила је Лидија Маловић из Београда. Погледајте на видео снимку ко је све награђен.. Još slika na fejsbuku
