ИСТО ИМЕ
1925 – 1942
Пожурио нагло у хладно нијемо,
старији од јутра није био,
за радост свјетла поклонио небо,
да ли је знао шта је хтио?
Шапнули му облаци ,
ко се сакрива живот му је бијег,
љепоту даде тами без Сунца,
нестаде дјечак као снијег.
Сестра га чекала срцем цјелим,
у око да уђе из слијепих даљина,
сузе росиле сјећање тужно,
именом сјетним када зовне сина.
Настави са читањем “ИСТО ИМЕ – Андреја Ђ. Врањеш”