Pojavih se na određenom mestu
u nepogrešno vreme leta.
Rekli su mi: “Čekaj.”
Jesam, jesam, bez problema.
Posle više čudesnih sati
ustala sam i krenula.
Na to su mi ponovili:
“Čekaj, čekaj, molimo, sačekaj.”
“Sve je u redu,
oprostite, čekam.”
Sledećeg dana,
repriza prethodnog.
Jasno je, jasno,
ja sam nestrpljiva.
Zabavljam se, vadim misli,
dobacujem ih drugoj strani.
Onda sam videla redove ispred
i nekoliko istih grupica iza.
Učtivo sam pitala:
“I vi čekate nešto?”
Skupa je odgovorilo mnogostru
ko čuđenje jedine mene:
“Da, tebe, tebe,
nastavi, plači.”