РОЂАЧЕ МОЈ *Драгојло Јовић

РОЂАЧЕ МОЈ

Вечерас драги рођаче мој,
Кад Бадњак унесеш у дом свој,
Помисли бар једном на кућу родну,
Деде, очева и нашу, у селу мом и твом.

Погледај ону слику стару,
Пожутелу и прашњаву на дувару,
Где на кућном оџаку плави дим се вије,
А око ватре деце рој.

Сетићеш се знам,
Кад нас је у кући било као пчела рој,
И да су на Божић долазили сви,
Који су се ту, у кући нашој родили.

Сети се,
Да имали смо мало,
А ипак имали смо све,
И сјај Бадњака и љубав ближњега.

У тој кући сад нема ватре ни сламе,
ни старе лампе сјаја,
Нема приче старијих, ни деце граја,
Само ветрова оштар, фијук се чује.

И знај рођаче мој,
Осим куће родне, све је к земљи пало,
На колевке старе и кревете наше,
Кровови леже, тихо попадаше.

И још да ти кажем,
Врата и прозоре ветрови отварају,
Око куће наше завијају вуци,
Па ако тамо кренеш припази,
и добро се обуци,
Знаш, зиме су горе “вунене и љуте”.

И пази кад кућна отвориш врата,
Да ти зверка нека у руке не ускочи,
Јер сад је то њихов дом,
А ти, ја и ми, странци смо сви..

Ако не одеш пре летњих дана,
Онда понеси секиру, срп и косу,
Да посечеш шибље испред кућног прага,
А онда полако, не трчи, умири ход,
Да не пропаднеш кроз натрули под.

Погледај и плафон,
Да ти која греда не падне на главу,
Јер то може бити казна, за све који оставише
Стари кућни праг, Божић и Славу.

Погледај и наше трешње старе,
Да ли су им зацелиле гране,
Од ланаца што љуљашке нам беху,
Додирни их и реци, неку реч за утеху.

А кад назад пођеш,
Понеси макар грумен земље,
Корен и гранчицу дрена,
Да те чешће сете на место рођења.

Сви смо негде кренули,
А нико не затвори прозоре и врата,
И нико не остави бар кључеве старе,
Па ако се ко врати да ко човек уђе,
Да не мисли да опет улази у туђе.

Све што рекох теби припада и мени,
Па се силно бојим да живот не прашта,
Да ће нас потомци памтити по ружном,
Што огњиште и кућа нам оста,
Да је ветри вијају неком песмом тужном.

Ако с децом кренеш коренима својим,
Поведи их нек виде ливаде и њиве,
И нек увек знају да корени наши,
Нису тако плитки, већ да вековима трају,
Ту на земљи тој, драги рођаче мој.

341 ПУТА ПРОЧИТАНО

ЗУХРА и… – Андреја Ђ. Врањеш

 


ТАХИР И ЗУХРА

Још и данас ослушкујем из даљине времена удар штаке како  у једнаким размацима удара о плочник  металним као потковица завршетком  и  једноличан понављајући звук истог тоналитета и  као  кроз сан
видим у беличастој измаглици   силуету жене и  мушкарца  зрелих година које је судбински повезала љубав и искреност.

Заједно су делили  тугу  и  интермеца радости коју им  је ето  додељивала ретка срећа смањујући патњу   за  кратку ведрину.  Свакоме  време донесе и остави различито  бреме, па се касније морамо борити и носити га као баласт цео век и  они су га  имали носећи га на свој начин како су знали и умели баш као што су носили и онај вечити немир хоће ли се огрешити о нечије. Живели су свој и у оном времену и у сваком  туробни живот,јер за поштена и сиромашна човека живот је увек тежак,таквима је свеједно ко влада а ко пада они свој чемер носе и не могу га скинути као што се не може одагнати бол,као што се не може заборавити  добар или ружан људски гест. Тахир  није имао  ногу а како  се  обогаљио нисам  сазнао, нисам ни пожелео, боље речено био сам дечак у свету игре и маште далеко
од такве знатижеље. Од чега су живели, како су се за кору хлеба сналазили ни то нисам сматрао занимљивим,оно што  јесте  битно сретао сам их сваког дана  као што сам свакодневно слушао  тај незаборавни звук  који се усекао у време ,сећање,свест и подсвест,   живи  као реликт давнина, архетип детињства, као  да све што је битно свако сећање мора имати  тон. Никада их нисам срео да сами некуда иду, увек заједно и увек озбиљни нису ни знали другачије.
Настави са читањем “ЗУХРА и… – Андреја Ђ. Врањеш”

2.945 ПУТА ПРОЧИТАНО