ДРАМАТУРГ … – Андреја Ђ. Врањеш

ДРАМАТУРГ

Дошао је у позориште једног уранилог пролећа, када је небо изнад Сарајева највише азурно, Сарајево најлепше, када се чини да се сва свeтлост васељене спустила на улице овога града,људе чак и на успомене. Дошао је у град спој конфесија, нацијa, обичаја и много чега невиђеног. Задржао се кратко, тако је чинио где год је стизао. Остајао је онолико колико представа сценски живи, онда би одлазио у неки други већи или мањи град, веровао је да ће тако протећи и живот, јер док има градова и представа, све је у некој колотечини, ритму. А живот преварант пропири као ветар брзином . Када у неким годинама сачекају ненадано и хитро старост са њом и болест, када се однекуд туга привуче, схватимо колико је човек трошан, па ипак понекад претерано раздраган. Представе су се низале као градови које је остављао. Отмен, наглашено мисаон, умерено жовијалан, не истражен за женски свет, био је неисцрпна тема међу дамама, чекале су у вечерњим сатима испред позоришта да га угледају,тражиле аутограм не би ли га дотакле, виделе тај осмех. Опсесија, нису могле да га се ослободе ни када је отишао, као потреба, као каква овисност, виртуелна игрица коју заволе деца па после не могу да се одвоје. Само он није био виртуелан него потпуно стваран,  најлепше могуће истинит.

Није марио за жене што је чудило, имао је говорило се неостварену студентску љубав, остао је веран прошлости, зарекао се да су жене за њега само искуствена истина, али њој се враћао не као искуству, него као скривеној тајни, враћао у својим тишинама, када се присећао, када би славио прошлост.

Волео је трагати у послу, драматургија је вечито трагање. После година трагалачког по театрима Европе дошао је за Сунцем у Краков,  једне сушне јесени без киша, да у њему и остане , можда је све била слутња, можда. Кад је представа ушла у репертоар, када је започела из себе лепотом да се храни означила је крај узвишеном живљењу, племенитом живoту, престанак драматуршког рада, човека рођеног да цео свет дарује лепотом јединственог у профаном, пролазном. Све је код њега било чудно од живота до смрти. Умро је на премијери представе у коју је унео као увек целога себе, помно пропратио сваки детаљ, сваки глумачки покрет,сваки глас. Медицинска експертиза је као узрок смрти навела инфаркт миокарда, пронашао га је кукавица на месту његове најтананије љубави, у позоришту, у замаху стваралачке светлости, у четрдесетој години путовања кроз нешто што се борба зове. Кад човек умре увек је млад , подсвесна жеља оних који и даље живе да остану вечни. Међутим он је доиста био млад , млад за губитак трајања. За њега је на несрећу све прерано стало, мисао,време покрет. “Свака смрт је по једна пропаст света“. Никада више он неће путовати временом, никада радити оно што је највише волео и још много тога никада, најсуморније неће бити њега. Није рекао одакле је, ко је у ствари, говорио је француски, певао на Шпанском, љутио се на Талијанском, волео на Руском, није имао народност, није му трбала био је светски и свој. Волео је слободу у свим облицима, неговао радост стварања, све су се врлине у њему среле откривајући се у тајни професије. На нахткасни су пронашли холандски пасош, Пољак пореклом. Необично је да га је смрт стигла у земљи предака, много је необичног у његовом отварању себе, у тихом животу ограђеном лепотом, можда је и ова прича о њему због њега необична, можда?


ПЕСМА НОВА
Настави са читањем “ДРАМАТУРГ … – Андреја Ђ. Врањеш”

729 ПУТА ПРОЧИТАНО