Дан: 22. август 2018.

Kazna – Nenad Đekić

I ne znam zašto o njoj sad mislim, po nebu lutam I budan sanjam I baš kad snovi  postaće java ja nekud  bežim, nekud se sklanjam.   Šta mi to talas na sebi nosi? Vetrom se mrse uvojci njeni, to more neke pakosti smišlja njen miris opet nosi ka meni.   A mene je stid … Настави са читањем “Kazna – Nenad Đekić”

I ne znam zašto o njoj sad mislim,

po nebu lutam I budan sanjam

I baš kad snovi  postaće java

ja nekud  bežim, nekud se sklanjam.

 

Šta mi to talas na sebi nosi?

Vetrom se mrse uvojci njeni,

to more neke pakosti smišlja

njen miris opet nosi ka meni.

 

A mene je stid  godina tvojih,

taj kamen, zid  pred sobom vidim.

Pupoljak pade u ruke moje,

dal’ da ga berem, dal’ da se stidim?

 

Osećam gorim,pakao čeka,

grešne je misli o njoj već prašto.

Ma nek me zbog nje u vatru bace,

neka izgorim, bar znadem zašto.

 

Grudi mi steže misao nežna

I već mi vatra dušu pali,

svog suca poznah po dodiru samo,

ona mi sudi, đavolak mali.

NEZAPISANI TRAGOVI – Slobodan Jevremović

Pisao sam nezapisane tragove kao nove – a davne – kao nove – a sutrašnje – vidim nestale sve prašine sa puta, a zli su srušili fabrike, straža je neka druga, odavno drugi asfalt postavljen, misle – brišu nezapisane tragove, a ne, to ne, nikada neće … Pisao sam a kelner je opet doneo roštilj … Настави са читањем “NEZAPISANI TRAGOVI – Slobodan Jevremović”

Pisao sam nezapisane tragove
kao nove – a davne –
kao nove – a sutrašnje –
vidim nestale sve prašine sa puta,
a zli su srušili fabrike,
straža je neka druga,
odavno drugi asfalt postavljen,
misle – brišu nezapisane tragove,
a ne, to ne, nikada neće …

Pisao sam
a kelner je opet doneo roštilj
na jako sunčanom stolu,
i leto je bilo, i bilo je toplo.

Pisao sam
pa daj još po jednu,
dok ljudi odoše svojim kućama,
i svi sem mene, i mrak je već.

Pisao sam divne tragove naše,
one asfaltne, prašnjave,
mermerne, travne, cvetne,
liftom pokretne, šinama okretne,
kišne, snežne, u holu neizbežne,
tragove usnule koji se bude
i ponovo sve ih radosno vidim,
pa pišem opisne,
pišem za nas.

Pisao sam, sve naše za juče,
za danas, za sutra,
i opet tako,
i opet,
ja znam…

(Bgd, 22.avg.2018)

Bogdana

To lepo lice što sija na dajini, te lepe kafene oči što šarmiraju svakog onog ko ih vidi, tu lepoticu sanjam svaki dan, u rukama mojim, u zagrljaju kako se grlimo, ljubimo i volimo do veka. Mene ta njena kosa potseća na lepotu koju gledam samo jednom,a to je ona. To je ona,lepotica sa kafenim … Настави са читањем “Bogdana”

To lepo lice što sija na dajini,
te lepe kafene oči što
šarmiraju svakog onog ko ih vidi,
tu lepoticu sanjam svaki dan,
u rukama mojim,
u zagrljaju kako se grlimo,
ljubimo i volimo do veka.

Mene ta njena kosa potseća na
lepotu koju gledam samo jednom,a to je ona.
To je ona,lepotica sa kafenim očima,
sa lepim osmehom,i
ona mi je svaki put u snu.
Želim je imati dok sam živ,
jer samo ona može da me
održi u životu.

ХОРИЗОНТИ – Андреја Врањеш

ХОРИЗОНТИ Још замишљам хоризонте ведре,, откривам старе тајне, надам исте наде, враћам се у негдашње зоре лење, полазим самоће, не слушам тираде. Слушам кише давно одпадане, гледам птице што доносе студи пијем вино из напрсле чаше, радости падају ко пијани људи. Чулношћу  песника звукове пипам, бојим у светлост људске тмине. кад бих мого вратит небо … Настави са читањем “ХОРИЗОНТИ – Андреја Врањеш”


ХОРИЗОНТИ

Још замишљам хоризонте ведре,,
откривам старе тајне, надам исте наде,
враћам се у негдашње зоре лење,
полазим самоће, не слушам тираде.

Слушам кише давно одпадане,
гледам птице што доносе студи
пијем вино из напрсле чаше,
радости падају ко пијани људи.

Чулношћу  песника звукове пипам,
бојим у светлост људске тмине.
кад бих мого вратит небо родно,
вратио бих са њим камене тишине.

VLADAR – Andreja Vranješ

VLADAR Delom moćnim sa večnošću zbori, prostran umom vreme zauzeo, odtuguje poraze stradalne, lomne snage u bolu obreo. Večan Njegoš,lepotom prkosi zamišljeno nevremenom žuri, misli čojstven o sudbini roda, nije umro nego samo žmuri.

VLADAR

Delom moćnim sa večnošću zbori,
prostran umom vreme zauzeo,
odtuguje poraze stradalne,
lomne snage u bolu obreo.

Večan Njegoš,lepotom prkosi
zamišljeno nevremenom žuri,
misli čojstven o sudbini roda,
nije umro nego samo žmuri.