Дан: 3. март 2018.

Oči sjajne – Nenad Stojadinović

Tvojih očiju sjaj,je poput vetra. Ide u širinu. Poput zraka Sunca putuje daleko daleko i duboko. Tvojih očiju sjaj pogadja srce moje, te ga rani. Pa krvari, kap po kap. Do poslednje kapi. I kad krvi više nema, u njemu ostaće TVOJIH OČIJU SJAJ

Tvojih očiju sjaj,je poput vetra. Ide u širinu. Poput zraka Sunca putuje daleko daleko i duboko. Tvojih očiju sjaj pogadja srce moje, te ga rani. Pa krvari, kap po kap. Do poslednje kapi. I kad krvi više nema, u njemu ostaće TVOJIH OČIJU SJAJ

KAKO DA KAŽEM “VOLIM TE”? – Slobodan Jevremović

Mislim i ne znam, ne umem da kažem, “Volim te” – to nije pravo, ne mogu da lažem, jer nije to hvala za tebe mila, to nije za više nego si bila, a mene iz tuga sasvim izvukla i vratila suncu, povratila tebi; sve davno poznato u novo isplela milošću svojom, ljubavlju vernom, od mene … Настави са читањем “KAKO DA KAŽEM “VOLIM TE”? – Slobodan Jevremović”

Mislim i ne znam,
ne umem da kažem,
“Volim te” – to nije pravo,
ne mogu da lažem,
jer nije to hvala za tebe mila,
to nije za više nego si bila,
a mene iz tuga sasvim izvukla
i vratila suncu, povratila tebi;
sve davno poznato u novo isplela
milošću svojom, ljubavlju vernom,
od mene učinila osobom nežnom,
osobom tvojom,
i mojom i tvojom…

I zato hoću, al’ reči nemam,
istinu reći, al’ više ne znam,
nemam ja reči lepših od ovih,
nisam pronaš’o izraza drugih,
pa pišem dve reči, nek’ nedovoljne,
bar deo prenesu ti osete voljne
moje za tebe,
samo za te
volim te …

(Bgd, 03.mart 2018)

COOKIE

Duša mi je kaplja morske pene, razasuta nad obalama. U tamnim bespućima moje oči izgubljene; Nasmešim se odjednom a ne znam kako. Pogled mi se razbistri, preleti spokojno, polako po travi, zaustavi na cvetu , reci koja žubori . Zašto, to ne znam, pticu ugledam u zraku ? Dok zamišljeno posmatram reku, maštam o nama, … Настави са читањем “COOKIE”

Duša mi je kaplja morske pene,
razasuta nad obalama.
U tamnim bespućima moje oči izgubljene;

Nasmešim se odjednom a ne znam kako.
Pogled mi se razbistri,
preleti spokojno, polako
po travi, zaustavi na cvetu ,
reci koja žubori .
Zašto, to ne znam,
pticu ugledam u zraku ?
Dok zamišljeno posmatram reku,
maštam o nama, o budućnosti;
Čekam,
a ti si daleko u izmišljenom svetu …

Dejan Ivanović

Bez stepenika

Ravnica svud široka polja sakrila drum naplju, kažu, vlada stud. Ravnica, kamena nigdje nigdje planine i nigdje brda do tebe da se popnem, nemam kuda. I stojim u mjestu na zamagljenom oknu stepenike ka nebu slikam jedan usamljen bijeli golub gledao me tužno i dugo prije nego u visine prhnu a ja i dalje u … Настави са читањем “Bez stepenika”


Ravnica svud
široka polja sakrila drum
naplju, kažu, vlada stud.

Ravnica, kamena nigdje
nigdje planine i nigdje brda
do tebe da se popnem, nemam kuda.

I stojim u mjestu
na zamagljenom oknu
stepenike ka nebu slikam
jedan usamljen bijeli golub
gledao me tužno i dugo
prije nego u visine prhnu
a ja i dalje u mjestu stojim
u kavezu kovanom od juče
zidova obloženih s danas
bez vrata koja vode u sutra.

Ravnica, prazan prostor
između zemlje i neba
napolju kažu zima vreba
tišina srebrom posula noć
tumaram pustim između
tražim stepenik da korak napravim
a ravnica, ravnica i stud
ledi mi korak, mrzne um
neko kuca o zamagljena okna
da li to bijeli golub dolazi
da mi pokaže do tebe put?

Ravnica, kažu da živim tu
ne znam ni kad, ni kako, ni zašto
ni u kojem košmarnom snu
stigoh u priču tu
priču u kojoj postoji stepenik
ali stepenik ka dnu

Ravnica, prazan prostor i ja
ne vidim nigdje nebeski svod
iako, kažu, nebo plavo je i dan vedar je
kažu da su mi oči tamne
i da sam odavno stara i troma
rekli su mi i kako se zovem
ali, ne sjećam se toga.

Ogrnuta velom zaborava
koračam ravnicom ili
smo tako izgleda dok u mjestu stojim
i stepenik u magli tražim
jedan, sasvim mali
da ti budem bliža bar
jedan krak, jedan dan, jedan san.

Ravnica, do neba prazan prostor
kažu da živim tu
i da hodam i da dišem,
rekoše i da pjesme pišem,
ne znam, ne sjećam se
samo tebe pamtim
jasno se sjećam
bio si moj krvotok
moj genetski kod
moja bit i moj smiso
vazduh koji se disao.

Bio, kažu, kako pitam,
ko sam onda ja ako si ti samo bio
ko je ova vrteška u sred ravnice
ima li u praznini stepenik
koji bilo spaja sa biće
stepenik koji maglu uma razgrće
i besmisao ka smislu vodi?

Ravnica i ja i prazan prostor
bez tebe, bez sutra
bez stepenika.

© Nevenka Savić Alispahić

“PLAVI PLAMEN” – Nena Miljanović

  Sve je to krasno To sa poezijom i ljubavlju i prepiskom Za divljenje je ta istrajnost i uzvišenost (Osma je godina već ovako) Skoro kao u Halilovom “Plavom Plamenu” Ali meni nedostaje prosta stvarnost Možda sam i fetišista (Ili je neki drugi mentalni poremećaj) Ne mogu da se otrgnem Od opsesivnih slika prostora u … Настави са читањем ““PLAVI PLAMEN” – Nena Miljanović”

 
Sve je to krasno
To sa poezijom i ljubavlju i prepiskom
Za divljenje je ta istrajnost i uzvišenost
(Osma je godina već ovako)
Skoro kao u Halilovom “Plavom Plamenu”
Ali meni nedostaje prosta stvarnost
Možda sam i fetišista
(Ili je neki drugi mentalni poremećaj)
Ne mogu da se otrgnem
Od opsesivnih slika prostora u kom živiš (bez mene)
Trebaju mi trivijalnosti
Da me potvrde
Ako ti dugme na košulji prišijem
Ili ako usnama taknem rub čaše iz koje piješ
Sve sitnice iz tvoje svakodnevice
(Ovo je bolesno)
Neka su samo navike
(Pristajem)
Navika je jača od odluke
I samo je drugo ime za ljubav
 
Kažeš
Neuporedivo sam ti više od bliske navike
Kuneš se
Da sam ti ovako daleka stalna gladna misao
I da je to najveće između dvoje
Ali
Ja ne verujem mislima mnogo
Tri puta na dan
U stanju su da same sebe poreknu
I da se onog u šta se kunu odreknu
Tvoje najdublje JA mi treba
Vrednije od fetiša i postojanije od misli
Tvoja ljubav (neki to zovu duša)
U nju da mi je useliti se
Da se pohranim
Ili sahranim
Skupa sa tvojim fetišima:
Mojim pesmama