Дан: 9. март 2018.

ARHIPELAG – Dejan Ivanović

  Морске немани Ваздух је врео, препун влаге, заоденуо далеке, пусте архипелаге; Прекрили су васцели широки предео, ниски сиви облаци и вулкански пепео … Помахнитале вирове праве полуделе струје, монументалне вртлоге, баш надмоћне; Жироскопи и компаси региструју невиђене олује, вртоглави понор гута све што му се на путу нађе; У далеким координатама нејасних контура, губе … Настави са читањем “ARHIPELAG – Dejan Ivanović”

 

Морске немани

Ваздух је врео, препун влаге,
заоденуо далеке, пусте архипелаге;
Прекрили су васцели широки предео,
ниски сиви облаци и вулкански пепео …

Помахнитале вирове праве полуделе струје,
монументалне вртлоге, баш надмоћне;
Жироскопи и компаси региструју невиђене олује,
вртоглави понор гута све што му се на путу нађе;

У далеким координатама нејасних контура,
губе се, нестају авиони и лађе;
Кроз висине тутње и брује,
громови и муње, звижде мукле небеске оргуље .

Нижу се апстрактни симболи и слике, болни сентименти,
контраверзна стремљења у уму, чулно надахнуће …
Једино се радују гладне морске немани,
весело круже око места несреће.

ВИНО КАО СУДБИНА – Драгојло Јовић

ВИНО КАО СУДБИНА Вино нам је од давнина, Било мелем за невоље, Пред бојеве и ратове, За јунаке и сватове. И сад време друго није, Вино се за здравље пије, И за Славу и за светке, За здрав пород и иметке. Са вином се ране лече, Од љубавних тешких јада, Кад уместо крви тече, Вино … Настави са читањем “ВИНО КАО СУДБИНА – Драгојло Јовић”

ВИНО КАО СУДБИНА

Вино нам је од давнина,
Било мелем за невоље,
Пред бојеве и ратове,
За јунаке и сватове.

И сад време друго није,
Вино се за здравље пије,
И за Славу и за светке,
За здрав пород и иметке.

Са вином се ране лече,
Од љубавних тешких јада,
Кад уместо крви тече,
Вино наших винограда.

На столу ми флаша вина,
Сапутница из младости,
Што ми душу врелу хлади,
Кад останем без радости.

А кад вина буде више,
И од воде и од крви,
Пламте слике из младости,
Враћају ме успомени.

Лете чаше на све стране,
Од вина је све црвено,
А у души љуте ране,
Отворене, разјапљене.

И не жалим винске чаше,
Мојом руком поломљене,
Кад кроз вене вино тече,
Чаше су за једно вече.

Опет сета, опет туга,
Жал за прошлим не нестаје,
Од живота још остаде,
Да се с вином не престаје.

А кад душа спас пронађе,
У чашама рујног вина,
Ето спаса за све јаде,
Ето вина, ето мене.

(C) Драгојло Јовић

Reka…

Zelela bih biti poput reke, brze i silovite vodene mase, koja, kada zaprece je branom, ne ocajava i ne roni suze u jezero. Koja ne napusta svoje korito kada joj preseku tok i ne izliva se kako bi svojim ocajem potopila sve oko sebe… Zelala bih biti poput reke sto se probija kroz prepreke, koja … Настави са читањем “Reka…”

Zelela bih biti poput reke,
brze i silovite vodene mase,
koja, kada zaprece je branom,
ne ocajava i ne roni suze u jezero.

Koja ne napusta svoje korito
kada joj preseku tok
i ne izliva se
kako bi svojim ocajem
potopila sve oko sebe…

Zelala bih biti poput reke
sto se probija kroz prepreke,
koja upornim rastvaranjem
na kraju srusi branu
i oslobodi sve svoje snove
godinama akumulirane…

Takvo nesto najmekse na svetu,
kao sto je vode dodir,
moze potopiti i razoriti,
bas sve…

Nevino nezna,
a opet, okrutno silovita.

Reka…

Njena priroda je i u nama samima.

Dopustam da me osnazi njena matica.

Osecam reku u sebi…