МОЛБА ЗА РУЖУ
Како без слободе,
без светллости и наде,
пресушиће сокови,
застаће дамари,
и полако али сигурно
почеће ружа да вене..
Тај свилени плашт
више нико неће гледати,
и сметаће им више њено трње,
и пустош која полако
постаје њен пратилац,
а заборав ће падати,
на све њене године,
њене зелене очи,
извајане стабљике,
њене мирисне ноте,
њен животни занос,
опчињеност небом,
радост коју је пружала,
осмехе које је измамљивала,
пољупце које је чувала…
грумен земље коју је је грлила..
Како без слободе
без светлости и наде,
пресушиће сокови,
застаће дамари,
и полако али сигурно,
почеће ружа да вене..
Смилујте се смеле и
безобзирне руке, одсутне душе
што јој кидате нит и
забрањујете да дрхти
пред налетима кишних капи
и сунчаних валова!
О, смилујте се Ви који и
Не знате да у ВАМА још има
љубави и милости, људскости!
Смилујте се!
Миладиновић Сандра Мајра