Дан: 31. август 2017.

БАЛЕРИНА – Љубодраг Обрадовић

  БАЛЕРИНА Експлозија си бола и боја На платну одсјај среће Никад нећеш бити моја а живот ми покрећеш Позорница твој је свемир Блаженства маштом језде Док у снове уносиш немир И у срцу палиш све звезде Лете идеје сликама у низу Свест обманама палаца Тако си далеко а тако близу Само сан те у … Настави са читањем “БАЛЕРИНА – Љубодраг Обрадовић”

 

БАЛЕРИНА

Експлозија си бола и боја
На платну одсјај среће
Никад нећеш бити моја
а живот ми покрећеш

Позорница твој је свемир
Блаженства маштом језде
Док у снове уносиш немир
И у срцу палиш све звезде

Лете идеје сликама у низу
Свест обманама палаца
Тако си далеко а тако близу
Само сан те у јаву не добаца

Многе очи тајно прате
Игру којом смисао сејеш
И срећан је свако ко зна те
Спокојну док се смејеш

Ти осмех и снове крадеш
Док летиш ивицом дуге
Покрет ти је за насладе
За сањаре и бреме туге

Кад сликар дилеме има
Слику преслика новом
Песник ни канонадом рима
Немир не замени спокојом

А ти немој снове да кријеш
Играј своју игру до краја
На груди кога привијеш
Ето и њему експлозије сјаја

© Љубодраг Обрадовић

 

Настави са читањем “БАЛЕРИНА – Љубодраг Обрадовић”

ПРОЛАЗЕ – Драгојло Јовић

ПРОЛАЗЕ Пролазе године немо и тихо, Суморне мисли боје их у сиво, Клизимо лагано к ушћу неке реке, А до јуче сневасмо, снове друге неке. Седимо у парку младости дана, Погледима само разменимо жеље, На лицу нам боре, очи би да лажу, Па није нам ништа, хтеле би да кажу. И док лишће жуто на … Настави са читањем “ПРОЛАЗЕ – Драгојло Јовић”

ПРОЛАЗЕ

Пролазе године немо и тихо,
Суморне мисли боје их у сиво,
Клизимо лагано к ушћу неке реке,
А до јуче сневасмо, снове друге неке.

Седимо у парку младости дана,
Погледима само разменимо жеље,
На лицу нам боре, очи би да лажу,
Па није нам ништа, хтеле би да кажу.

И док лишће жуто на косу ти пада,
А Месеца зраци осветле ти лице,
Старачка ми рука твоју руку тражи,
Твога ока поглед сад ми је најдражи.

Не причамо ништа, свако у свом свету,
Ти на морском жалу успомене тражиш,
По прошлости летиш ко пчела ка цвету,
Све је на тренутак у тридесетом лету.

А ја гледам твоје оседеле косе,
Пред очима скакућу твоје ноге босе,
Кад си ми ко Срна у наручје пала,
Волела ме тихо и све си ми дала.

И док Месец шара по лицима нашим,
Слушам како дишеш на рамену моме,
Тад свевишњег молим у ноћ сјајну касну,
Да звезде нам живота скоро не угасну.

© Драгојло Јовић