Ruke su njene uvek hladne
a njen mi dodir toliko prija,
jer joj je duša mila i vedra
a osmeh, od sunca jače sija.
Samo se sledim kada me dirne,
ali od toga bežat ne mogu,
jer u toj igri ruke su važne,
važnije možda i od veza nogu.
Nekad nas svlada zanos ritma,
nose nas zvuci melodije stare,
pa mi priđe toliko blizu
da mi se oči, odmah užare.
Često mi bude toliko bliska
da osetit mogu njen topli dah,
pa mi dođe pusta želja,
da joj ukradem poljubac blag.
Ne mogu više da se borim,
osećanja me nežna vuku ka dnu,
pa ljutit rešim da napustim društvo,
u kome često ja viđam nju.
Ali ne mogu, ostajem vezan,
zatočen kao uhvaćen u zlu,
jer ne bi život mogao da živim,
ako još jednom ne vidim nju.
