Дан: 6. новембар 2014.

Opet se ugrizem za usnu kada te spomene neko,

precutim  ono sto bi srce reklo.

Sagnem glavu,drzim jezik za zubima

da ne bi reci iz mojih usta u drugom lepu sliku o tebi ubila.

 

Kada te sretnem glumim da te ne poznajem,

I tek tada neku oholost u sebi spoznajem.

Mrznja  pocinje nada mnom da vlada,

Jer saznanje da sam tvoja krv ubija me tada.

 

Zalim sto pocinjem  od nekoga ko zivi u lazi,

kome nista nije sveto I nista ne vazi.

Sto nam je svoju sebicnost pod noge bacio,

Svoju porodicu zbog druge zene izgazio I odbacio.

 

Kajem se zbog svog tog lepog zivota,

sto nezne reci iz tvojih usta nisu potekle.

Sto su me vredjala dela I postupci

koje su druge osobe o tebi rekle.

 

I sada cutim I mrznju skrivam duboko u sebi,

nepravdu nikom ne prastam a I nikad ne bi.

Ne primoravaj me da sa tobom progovorim,

ako usta otvorim nista lepo necu imati da ti izgovorim.

 

 

 

 

Ne kajem se jer hodala sam bosa,

velikim poljanama zlatnog žita.

Što se u tom moru dragocenog zlata,

prepoznavala samo moja rita.

 

Ne žalim jer igrala sam na kiši,

i blatnjavih očiju gledala dugu.

Spektrom boja razlivenim po nebu

odgnala sam iz srca ustaljenu tugu.

 

Osetila sam zrake sunca,

i njihovu ogromnu toplinu.

Vetar koji nemirno igra,

a ipak stvara neku milinu.

 

Ne stidim se svojih rana,

od uboda i raznih drugih stvari.

Za sve ožiljke i tragove na mojoj koži

niko više ni ne mari.

 

Još se prisećam osećaja uzbuđenja, i

fali mi neko u mladost da me vrati.

Da ove dane duge starosti,

bar na kratko, meni prikrati.

 

Kad je trebalo ljubila sam,

grlila snagom svoje mladosti.

Uživala sam u danu, životu,

deci, radosti.

 

Može se reći da imala sam sve,

i da se zbog ničega sada ne kajem.

Za večiti mir i dugi san,

sad samo svoje telo mogu da predajem.