Дан: 2. новембар 2014.

Ми

Грлили смо се путевима Mаштали равницама Оним громом заводлили На барикадама ноћи ослободили један део сна Онда смо се свим тим удасима миловали Ко жедна земља кише Ко два Љубавника Бескућника По пасажима остављали знаке Да се космосом препознамо И уздахом разазнамо Па да се невољењем Разволимо Ко сенке смо се преплитали На јастуцима, тим … Настави са читањем “Ми”

Грлили смо се путевима
Mаштали равницама
Оним громом заводлили
На барикадама ноћи ослободили један део сна
Онда смо се свим тим удасима миловали
Ко жедна земља кише
Ко два Љубавника
Бескућника
По пасажима остављали знаке
Да се космосом препознамо
И уздахом разазнамо
Па да се невољењем Разволимо
Ко сенке смо се преплитали
На јастуцима, тим крововима
Скривали несакрво
И опет смо се
Кошавом сјединили
Равницом развинули
А небом развигорили
Недостајали недостајањем
Оним тихим очајањем
Када се љубав у пупољке дроби
Новембром када се јесења жетва ниже
У бисере несагледиве те љубавне магије
И опет смо се расанили
На прозоре отиске остављали
Зубима кожи дах уденули
Мапом ока разоденули
Уснама оживели
Да
Ми просјаци и бестидници
У тој играрији што саму себе тка
а за узврат
Жена једна не тражи ништа
Само тренутак од сна
Док Мушкарац захтева Осмех
за будућа састајалишта
Љубавника
На тим Међузвезданим
Пистаништима
Грлили смо се даљинама
Маштали сновиђењима
Оном гором завели
И заувек се једно у друго уплели
Ми

NA KAFANSKOM STOLU – Milovan Petrović

Na kafanskom stolu poezija blista ispisani stolnjaci i bele salvete, pesnici nestaju izbledelih lica, iza njih ostaju na stolu posvete.   Sad poslednji pesnik boem starog kova, zanesenjak stari izgužvanog lica, za stolnjakom pati odavno je skinut gde će da završi njegova pesmica?   Vrti se i gleda po novom lokalu, stolovi su svuda hladni, … Настави са читањем “NA KAFANSKOM STOLU – Milovan Petrović”

Na kafanskom stolu poezija blista

ispisani stolnjaci i bele salvete,

pesnici nestaju izbledelih lica,

iza njih ostaju na stolu posvete.

 

Sad poslednji pesnik boem starog kova,

zanesenjak stari izgužvanog lica,

za stolnjakom pati odavno je skinut

gde će da završi njegova pesmica?

 

Vrti se i gleda po novom lokalu,

stolovi su svuda hladni, ogoljeni,

pesnik se zanese pa glasno uzviknu:

“Šta da radim s’ pesmom, sada jao meni!?”

 

Čas u ruci vrti čašicu sa vinom,

zatim pero spremno za poemu novu,

šta sada da radi ni salvete nema,

na šta da napiše svoju pesmu novu.

 

Zato restorani, kafane , mehane,

obucite stolove u košulje bele,

obradujte boeme, pesnike sanjare,

pa neka se srećni do zore vesele.

 

Milovan Petrović

–