Odjednom struna vetra me nosi
kao gost na svačijoj zemlji
topli zagrljaj mladosti
gole ruke vetar mame
borba svetla i tame
dok dan se otkriva
pod senkom tonućeg mira
talasi kao dirke klavira
nose me preko planinske vrleti
verujem da ću smeti
na prozor neba kucati
po tuđim gradovima se potucati
znati zbog čega tragati
na prašnjavim stazama
stope u vetar otisnuti
i par reči sa uzdahom promucati
da zadovoljim duhovnu glad.
Moje drage noći
kao kolevka mladosti
uljuljkuje me vera koju nosim
zanos izgrebane stvarnosti
pod nogama talasi su zaspali
biserne školjke zevaju
svetlucaju zvezde u našim srcima
dok čekamo novi dan
puni razloga i želje
džepovima teškim od nade
da sve što nam treba imamo sad.
