Добродошли!
pustinjom jeleni raznose izvore . ptice lepršaju cvetnim igloom . nisam znala da ću ovoga jutra d-o-ž-i-v-e-t-i ….. s-a-m-o-u-b-i-s-t-v-o melanholije
pustinjom jeleni raznose izvore
.
ptice
lepršaju
cvetnim
igloom
.
nisam znala
da ću ovoga jutra
d-o-ž-i-v-e-t-i ….. s-a-m-o-u-b-i-s-t-v-o
melanholije
Peko LALIČIĆ * * * SANJAH VODU PA SE IZVORU VRATIH U NJEMU UGLEDAH OČI I DANAS NEBO U NJIMA VIDIM
Peko LALIČIĆ
* * *
SANJAH VODU
PA SE IZVORU VRATIH
U NJEMU UGLEDAH
OČI
I DANAS NEBO
U NJIMA VIDIM
I:Noć Plašim se… Ćutim ne znajući Šta se na zidovima dešava. Ko li slika nove slike, Ko li čeka nova proleća, Ko li beži od oluja i mećava? Slutim nešto… Izgleda i taj zid Je odavno medju propalima. Ko li zida nova skloništa Ko ih čuva od noći i propalica? Šta se dešava sa ostalima? … Настави са читањем “Muzika … – Gluščević Milan”
I:Noć
Plašim se…
Ćutim ne znajući
Šta se na zidovima dešava.
Ko li slika nove slike,
Ko li čeka nova proleća,
Ko li beži od oluja i mećava?
Slutim nešto…
Izgleda i taj zid
Je odavno medju propalima.
Ko li zida nova skloništa
Ko ih čuva od noći i propalica?
Šta se dešava sa ostalima?
Kao da sanjam…
Znam da neće pomoći
Suze uperene u ovo nebo.
Gde li su oni fenjeri stari
Da li za njih još neko mari?
A ja pobegoh kada sam ih držati treb’o…
II:Čuvar
Sa fenjerom tražim šum u noći
Snom moja duša posti;
Dani su sve gori i gori
A sve starije moje kosti
Čuvam tišinu od budnih i ludih
Verujem da ona još postoji;
Njenoj lepoti se davno čudih
A danas joj sto godina broji.
Večeras joj se klanjam ko pre
I poklanjam ružu starih sećanja
Tiho joj se zahvaljujem za sve
Godine naših letovanja…
Ali:
U ćoškovima drhte sveće,
Za ćutanje više vremena nema:
Šta ako čuvati više niko neće
I sve ostane kao jedna uspomena?
III:Lopov
Krijem oči,znam da gleda…
Ćutim tihim koracima;
Njegova tajna mira mi ne da
Njegova skripta medju oblacima…
Vidim je.Drži snove u kosi
A vatru u rukama;
Pogledima me lagano donosi
Stihovima njenih pesama…
Posustajem.Gladne su oči moje
A uši željne melodija;
Njena ćutnja me i dalje zove,
Dalje me opija pogledima…
IV:Razgovor
Mnogi su prošli kapije ove
Ali zastali bi teška srca
Nesrećan život tera ih ovde
Da zatraže dašak sunca
A vi što tražite neku slavu
Sebičnošću svojih ruku
Možda i uhvatite moju nepažnju,
Ali gresi će da vas dotuku…
Izađi!Tvoju patnju čujem
Lutalice zabranjenog grada
Izadji na videlo sada!
Možda su stare moje kosti,
Ali nedelom tvoja duša vlada!!
Nemaš snage starče više
Mene noge drže dobro
Čekaću tvoje poslednje reči
I otiću odavde sa prepunom torbom
Lutaću ovim mestom još dugo
Jer ja druge kuće nemam;
Ali čujem vapaj tvoje duše,
Pažljivo svaki tvoj korak gledam…
Nada će tvoja poslednja da umre,
Polako ćeš od bola da istruneš,
Sudbinu ćeš početi da kuneš!!
Zato se predaj jačem od sebe
Ili ćeš od svoje ruke da umreš!!
Možda je dete tvoja ruka zdrava
Ali volja je ona snaga prava !!!
VI:Noć
Mesec mi noćas čudno ćuti
Zvezde više tako ne sjaje
Čudni su znaci,čudni su puti
Koje nebo večeras šalje …
Misli mi ne daju mira,
Moja odluka ne drži vodu…
Ko li će muziku života da svira
Ako čuvari od nje odu …
Vadim iz ormara ogrtač stari,
Putujem u prošlost svoju,
Možda je kasno da se promene stvari
I odlučim sudbinu moju…
Čekaj me!! Još imam veru i volju !!!
. sunčano jutro odiše pesmom koju je noć krvlju ispisala . treba je samo smelo oslušnuti i stopiti se sa vasionom
.
sunčano jutro odiše pesmom
koju je noć krvlju ispisala
.
treba je samo smelo oslušnuti
i stopiti se sa vasionom
Ponovo rođena zaspala je kao srna i sutra bila ustreljena oreol sunčevog bljeska jedini je koji prihvatam . kalendar više nema smisla savakog sam dana ona od juče ni hram ni vera ni pokop pred bogom . spokojno upijam mirisne boje i ne kajem se ni zbog čega (C) Marina Adamović
Ponovo rođena
zaspala je kao srna
i sutra bila ustreljena
oreol sunčevog bljeska
jedini je koji prihvatam
.
kalendar više nema smisla
savakog sam dana ona od juče
ni hram
ni vera
ni pokop
pred bogom
.
spokojno upijam mirisne boje
i ne kajem se ni zbog čega
(C) Marina Adamović
uvojak krošnje stresao je naznake da je tu nekada bilo života zemlja je ćutala gledala zaljubljeno nebo i vraćala sećanje šumi . možda i nama možda
uvojak krošnje
stresao je naznake
da je tu nekada bilo života
zemlja je ćutala
gledala zaljubljeno nebo
i vraćala sećanje šumi
.
možda i nama
možda
ogledalo stoji preda mnom i postiđeno navlači sumaglicu razvedrila bih ga osmehom ali ono se prekriva neprozirnošću . hiljedu tužnih pogleda ostalo mi je na izrezbarenim dlanovima . obeshrabruje me toliko pouzdanih dokaza
ogledalo stoji preda mnom
i postiđeno
navlači sumaglicu
razvedrila bih ga osmehom
ali
ono se prekriva neprozirnošću
.
hiljedu tužnih pogleda
ostalo mi je na izrezbarenim dlanovima
.
obeshrabruje me toliko pouzdanih dokaza
klatno se njiše i niže reči u mirisnom vrtu sebe nad sobom Mesec došaptava a niko ne sluti kako odmerava amplitude pre nõ ih senkom sâm ne razreši
klatno se njiše
i niže reči
u mirisnom vrtu
sebe nad sobom
Mesec došaptava
a niko ne sluti
kako odmerava amplitude
pre nõ ih senkom sâm ne razreši
BUKVAMA Zucneš li samo, sve zvezde pašće, a vlati zora zarasti u mahovinu. Polomljena gora, plakaće za mrtvu tišinu, a tišina biće odjek dalekih istina i bol nevina, od strela borovih iglica. Zucneš li samo, plakaće šuma rastinja, probijena svetlom, između dve bukve, od kolena pa naviše, a čudna belina, tek doletela na proplanak, nastojaće … Настави са читањем “BUKVAMA – Ljubodrag Obradović”
BUKVAMA
Zucneš li samo,
sve zvezde pašće,
a vlati zora
zarasti u mahovinu.
Polomljena gora,
plakaće za mrtvu tišinu,
a tišina biće odjek
dalekih istina i bol nevina,
od strela borovih iglica.
Zucneš li samo,
plakaće šuma rastinja,
probijena svetlom,
između dve bukve,
od kolena pa naviše,
a čudna belina,
tek doletela na proplanak,
nastojaće da pukne
u naletima besnim
gde znoj miriše,
ko potoci suza
potopljeni u smeh.
Pa zar ne shvataš srno,
zastala u letu,
da si pogođena odavno
i da ti je sudbina
već skrojena.
Tebe samo grč čeka,
a mogla si biti i voljena
ko zvezda
u prskozorje rano,
ko u leto tiha reka.
Mogla si biti i voljena,
ali si pobegla
i tugu posejala na rastanku.
Zucneš li samo
sve zvezde pašće,
a bol ubraćeš
i slast kratku,
na novom sastanku,
na proplanku htenja,
u sumrak volenja.
Voleće te nasmejani,
svi ljubavnici
prolazni,
koje poželiš.
Voleće te rasejani,
a odleteti prazni,
ne otkrivši
novo ništa.
Volećeš i ti njih,
glečere,
moja zvezdo čista,
a oni ostaće stene
i plakaćeš.
Zucneš li samo bukvama,
tišina biće odjek
dalekih istina,
a bol, ko od strela
borovih iglica,
razdiraće grudi
i sećanja.
(C) Ljubodrag Obradović
SRCE pod bolnom kožom švrljaju vene vijugavo srce prihvata i ovaj dan i nebrojeno drugih zavejanih odajem poštu borovima, sazvežđu, zori i postojanju (C) Marina Adamović
SRCE
pod bolnom kožom
švrljaju vene vijugavo
srce prihvata i ovaj dan
i nebrojeno drugih zavejanih
odajem poštu
borovima,
sazvežđu,
zori
i
postojanju
(C) Marina Adamović