VETRIC I VRBA
Raspustila kose vrba, o strunama grivom ocijuka;
zavela je vetric majski, razleva se sve od huka,
nje i njega.
Prigrabila u svoj nemir, milu struju da isprede tajnu;
lijane joj lahor njih’o k’o vilinu raskos bajnu
skritu podno brega.
Rasplakala pletenice duge, radosnice suze okapava;
celiv’o je, mrsio je nije, podno vedra svoda plava
vetru niko slican.
Raspleo joj deran krosnje , medj’ sakama grehe vaja;
tocio je, svijao je smelo i koren sred beskraja
grci nepomican.
Raspustila vrba snove, u gnezdima pojanje se cuje;
umrsene misli cutke vetar dahom dovikuje:
“Istino moja!”
Otkopcala vite grane, jos terzijom razleze se huka;
prede majskom vetru opletom joj oko struka:
“Jedino tvoja!”
