Posle par godina dosao je i taj dan da konacno vidim babu i dedu.Koliko sam se radovala toliko sam se i plasila.Ta cudna mesavina osecanja!Sudar secanja i realnosti.A realnost je da su oronuli i stari sto ja nikako ne zelim da prihvatim.Unutar kuce sve isto.Jos uvek me moja malena stolica ceka pokraj stola.Jos uvek volim onaj stari zeleni kredenac iz koga sam krisom vadila hleb i kiselu ”banicu{vrsta hleba uz dodatak male kolicine sira,premazana zumancOm :) } i jela da me niko ne vidi,gurajuci pozamasne komade ispod bluze kako bih odnela svom ljubimcu-crnom psicu koji se nije odvajao od mene…misleci kako je neprimetno to sto radim..Ali baba je uvek mesila i pekla duplo kad bi imala unuku za gosta.
Gledam je..Potpuno seda kosa,naborano lice, prepolovljene kilaze..Pitam se da li je to ona?Da li sam ovo ja?Sta se desilo?Ko mi je odgrizao deo zivota?Zasto se osecam kao zombi? Zelim da je pitam da li su joj procitana pisma koja sam pisala nocu kada me je budila iz sna zbog snova u kojima je bila glavni lik…Zelim da znam da li je svesna da cesto mislim o njoj…da strepim,da mi nedostaje,da je moja najcistija ljubav..da se mrzim sto sam daleko i sto ne cinim nista.Zelim da joj kazem da mi je umalo srce prslo kada sam cula da samo mene ceka..a onda moze i da umre…Pozurila sam iz one Amerike- povukla me babina rec, mucna i bolna..Htela sam samo sto pre da stignem i olaksam i sebi i njoj taj nemir.
Gledam je..I cutim.Ne pitam nista od onog sto me zanima.Ne pricam nista o cemu bih htela.Gledam je.. i nasmejala bih se jer mi s tim njenim naocalama lici na avijaticara..A znam da ih je morala privezati-ako skliznu na pod ona se ne moze saviti da ih podigne.Onda… plakala bih zato sto mi se smeje.Trebalo bi neko da mi opali shamar.Ja sam u shoku!
Deda seta od sobe do sobe.Ustaje-seda.Najednom izlazi napolje.Mislim tuzno:”Pa zar bas sad mora da se radi?Zar mu je to bitnije od svega?”
Vraca se nasmejan nakon par minuta, noseci neki smotuljak u ruci.
“Ahaaaaaaa! Jel znas cije je ovo?!”-uzviknu, protrishuci moju sarenu suknju koju sam nosila kao devojcica
“Ha-ha!Pa znam naravno!”
“E vidis,ja sam si toj turil(stavio) pri (kod) moji jaganjci i svaki dan kad idem da i (ih) ‘ranim ja pogledam suknju i pomislim na moju Vesnu”
Nasmejah se… pomislivsi :”Volim i ja tebe”
“Dobro,deda.Nastavi da radis to isto sto i do sad.I ja se setim tebe cesto”
Sad nastupa baba..Jedva hoda ali nekako odlazi do sobe.Idem za njom pomalo pridrzavajuci je.Donosi mi kesu i daje.Uzimam i vidim da je to pasulj.
“Baba,nemoj mi nista davati.Pa znas da imam.Ne treba…”
“A, ne!Odnesi toj tam i da kuvas.I kad kuvas da pomislis na babu”
“U redu.Razumem…Kuvacu..”
******
Stigla sam u NY.Posle par dana otvaram kabinet i pogled mi privlaci neka kesa.Moj sin dovikuje:
“Mama,hajde skuvaj pasulj!”
Pripremajuci ga kao da sam radila neki ritual.Bio je to najsladji pasulj koji sam ikad skuvala do sad!Valjda zato sto je glavni zacin–ljubav .
Sutradan sam zvala majku koja je slucajno polazila u selo i porucila da kaze babi da bolje jelo nisam imala odavno.
Baba zna -jos kako!- sta to znaci.
Bravo Vesna! Nostalgija je večna i potresa dušu, sve jače što je daljina od zavičaja veća…
Uvek se voli ono čega nama…
Taj pasulj, eh!
Hvala Ljubo!
Cini mi se mogla bih knjigu jednu ispisati o tome…
I nije loša ideja! Treba pisati o tim malim stvarima, koje u stvari čine život. *Sreću čine stvari male*
Veki, znas…jako si me dotakla sa ovom pricom koja izgleda kao roman u mojim ocima.
Nocas sam je citala a danas kuvala pasulj…posle pola god. i uzivala u ”tafce na grafce” sa svojom cerom koja obozava pasulj.
Bas si me dirnula i odusevila!
Vataj pozdravce…lepa
:)))) Lepce…izgleda te nekako inspirisem…
ZA KUVANJE :))))
….razumemo se.
Cmokche! I tebi i ljubimici
Nocas sam je citala a danas kuvala pasulj…posle pola god. i uzivala u ”tafce na grafce” sa svojom cerom koja obozava pasulj
Ocem i ja tafce na glavce, upsss grafvce na tavce. hehehehe.
tje dobijes tiganjce po glafce..drma te amlezija:).Si zabovarijo kako se prica?
..sad cu nesto o podvarku i suvem mesu…zapecetom u rernu…