Porcelanski dečak-Radmila Nastić Antanasijević

O koliko puta ćeš
poljubiti staklo,
misleći da ljubiš
moje lice,dečače od porcelana!
I živećeš tako
tužno i usamljeno,
na kraju police mog ormara.
I sve dok jednoga dana
budeš poželeo da te nema,
ne zbog tuge i ne zbog stakla,
već zbog sebe sama;
bacićeš se na pod,
tu pred mojim nogama
i razbiti u hiljadu komada.
Aja,ja ću plakati ko sada.