Добродошли!
Борислава ДВОРАНАЦ Ћ У Т Њ А Знам знаш ћутимо осмеху се надамо играш у сенци водим те знам знаш где ћутимо _______________________________ (,,Ишчезли цвет”, Бранково коло, Сремски Карловци
Борислава ДВОРАНАЦ
Ћ У Т Њ А
Знам
знаш
ћутимо
осмеху се надамо
играш
у сенци
водим те
знам
знаш
где
ћутимо
_______________________________
(,,Ишчезли цвет”, Бранково коло,
Сремски Карловци
Пеко ЛАЛИЧИЋ КО О ЧЕМУ СРБИН О ЕВРОПИ На путу у Европу збуњујемо Исток, а излуђујемо Запад. Нас чекају и Европска унија и Америка – на првој кривини! Брзо ћемо ми у Европу, само да саставимо крај с крајем. Све мечке које смо родили, с нама ће – у Европу. Наше подземље је одавно у … Настави са читањем “Пеко Лаличић, КО О ЧЕМУ СРБИН О ЕВРОПИ”
Пеко ЛАЛИЧИЋ
КО О ЧЕМУ СРБИН О ЕВРОПИ
На путу у Европу збуњујемо Исток,
а излуђујемо Запад.
Нас чекају и Европска унија и Америка –
на првој кривини!
Брзо ћемо ми у Европу,
само да саставимо крај с крајем.
Све мечке које смо родили,
с нама ће – у Европу.
Наше подземље је одавно у Европи,
а ми тек причамо о добром путу.
Европа би нам прогледала кроз прсте –
када ми себи не бисмо тако гледали.
Утабаним стазама идемо ка Европи –
тапкањем у месту.
Шта ћемо ми у Европу
кад је она стигла код нас?
Ако преживимо ову кризу,
Европа нам не гине.
Нисмо ми циљ Запада.
Нама само запада да будемо циљ.
Кад се разбежимо по свету,
шта ће нам Европска унија?!
Србија која то није,
хоће у Европу која нас неће.
Одавно бисмо ми били у Европи
да не верујемо да смо Америка.
Европа је за нас мачји кашаљ,
него то још не може да схвати.
Добро је док нам ЕУ поплочава тротоаре
а не улаже у фабрике. Шта да нам крене?!
Ако сав гнев на државу која се распада унесемо у Европу,
распаст ће се и Европа.
Тој и таквој Европи само смо ми овакви притребали,
а нама оваквима, само је та и таква Европа притребала.
Само ми хоћемо у Европу –
са шупљим главама.
_____
Овај свет пред нама, слика је и прилика, наше јаве, нашег сна, душе на небесима. Плаво небо над нама, недостижна истина. Боје нам у очима, љубави у грудима. То што очи примете, То нам руке загрле, И што срце осети, То нам душа заволи. Сива земља под нама, jедна нам је истина, стуб наших … Настави са читањем “То што очи примете….”
Овај свет пред нама,
слика је и прилика,
наше јаве, нашег сна,
душе на небесима.
Плаво небо над нама,
недостижна истина.
Боје нам у очима,
љубави у грудима.
То што очи примете,
То нам руке загрле,
И што срце осети,
То нам душа заволи.
Сива земља под нама,
jедна нам је истина,
стуб наших корака,
ритам наших судбина.
Ове мисли у нама,
oдраз су у душама,
и љубав се распламса,
cамо кад је искрена.
То што очи примете,
то нам руке загрле,
и што срце осети,
то нам душа заволи.
KOPIJA U sesiru cini mi se mnogo lepse izgledam, stavicu ga krisom sebi, mama da ne ugleda…. Slaze mi se sa ocima, pogled mi je lepsi sa njim, poludece svi derani, moram da se uredim… Ali, avaj Misa opet gleda onu Mariju, sta li samo na njoj vidi, sem tu kosu tamniju!? Moja plava bas … Настави са читањем “KOPIJA – Miladinovic Sandra”
KOPIJA
U sesiru cini mi se mnogo lepse izgledam,
stavicu ga krisom sebi, mama da ne ugleda….
Slaze mi se sa ocima, pogled mi je lepsi sa njim,
poludece svi derani, moram da se uredim…
Ali, avaj Misa opet gleda onu Mariju,
sta li samo na njoj vidi, sem tu kosu tamniju!?
Moja plava bas se sija na suncu ko zlatna da je,
glas mi zvonki svud odzvanja, ali sta vredi – tu je sta je!
E, sutra cu onaj parfem, opet krisom staviti,
mirisacu kao ruza, bas da vidim sta ce s’ tim!?
Zanecu ga svom lepotom, sto priroda podari,
i stikle cu tad obuti, nek mi bride tabani!
Ne vidim ga, ne postoji, ja sam dama nema sta,
sada gledam u Nikolu, nek se malo izjeda…
Ali, kada mama ugleda me, razgoraci oci jako:
“Nasta Tina ti to licis, sta cu s’ tobom moje zlato!”
Ne brini se mila majko, zagrli me samo ti,
sve je dobro islo jako, ja se ucim ljubavi!
Nije lako kada volis, a to ti ne uzvrate,
zato cesto dok ti sanjam, cujes moje uzdahe!
Ali, zato kada porastem, a Misa me zavoli,
znacu kako da zavodim, bas ko’ sada tatu ti!
Okrenucu novi list, pogledom sto opija,
poludece zamnom on, bicu tvoja kopija!!!!
© Miladinovic Sandra
TU GDE POČIVAM Volela bih da počivam ispod onog hrasta, gde se nebo prelama kao mesečina po moru, grane se njišu i šume tihom prolazniku, da je sreća doživeti svaku zoru novu! Volela bih da sednu dvoje zaljubljenih, i prvi put priznaju ljubav koju kriju, da od sreće suza prolije se čista, a, ja od … Настави са читањем “TU GDE POČIVAM – Miladinović Sandra”
TU GDE POČIVAM
Volela bih da počivam ispod onog hrasta,
gde se nebo prelama kao mesečina po moru,
grane se njišu i šume tihom prolazniku,
da je sreća doživeti svaku zoru novu!
Volela bih da sednu dvoje zaljubljenih,
i prvi put priznaju ljubav koju kriju,
da od sreće suza prolije se čista,
a, ja od svega smišljala bih divnu poeziju!
Kada nekog tajna boli ili strašno peče,
kada bi mir hteo bar samo tog trena,
volela bih da ispriča nada mnom to veče,
i isceljen ode – koliko bih to htela….!
Ne, sulude nisu želje, niti nade,
u večnost da odem, tišinu i mir…
tudja bol i sreća, da mi se prikradu,
tu gde počivam i gde večno spim!!!!
JA BIH TAKO HTELA SVE DA “PROBUDIM”!
© Miladinović Sandra
GDE JE MOJ PUT Ko prosjak na pragu, napustenog doma stojim na putu munje i groma. Dan se sakri od mene, a dan je danu put. Sunce pravi sene u noc njihov skut. Gde je moj skut? Gde je moj san? Gde je moj put? Gde je moj dan?
GDE JE MOJ PUT
Ko prosjak na pragu,
napustenog doma
stojim na putu
munje i groma.
Dan se sakri od mene,
a dan je danu put.
Sunce pravi sene
u noc njihov skut.
Gde je moj skut?
Gde je moj san?
Gde je moj put?
Gde je moj dan?
Moji su odlazili do… Moji su odlazili do groblja u unapred naznačene dane Otac bi navlačio frak – a majka pelerinu preko kućne haljine Tik-tak tik-tak šepurilo se moje srculence Najzad sama i slobodna – dugonoga skica za kometu u (ha, rima!) letu Šta su tamo radili? Ja sam pokopavala žiške i čistila nadgrobne kapke … Настави са читањем “Iz ciklusa NEBO I JA — Marina Adamović”
Moji su odlazili do…
Moji su odlazili do groblja
u unapred naznačene dane
Otac bi navlačio frak
– a majka pelerinu preko kućne haljine
Tik-tak tik-tak
šepurilo se moje srculence
Najzad sama i slobodna
– dugonoga skica za kometu u (ha, rima!) letu
Šta su tamo radili? Ja sam
pokopavala žiške i čistila nadgrobne kapke
– Mama, ti nisi najnormalnija!
Da, skidala bi pelerinu
oblačila sako za ” Izvolite, 2 kapsule 3 puta na…”
“Molim, kako, kao, neje mi jasno, kukuu, što ću sg?”
– Mama, ti si stvarno umobolna..- Mama, šta je za večeru?
– Uh, čoveče, kasnimo, ….groblje čeka i čeka
Prilepljena nonšalancija
– a kancer priprema užinu…
– Mama, ti si najdraži stvor na planeti!
– Ispričaj mi bajku kad me povedeš …u svoje omiljene…muzeje
– Hoću, sine
hoću…
Okrenula je glavu, i ja sam svoju , po zakonu žiška sa nadgrobnih kapaka
3..2…1..
zavesa se spušta
Psi nagrizaju iz Pseuda
grizite, nâ
– i ja sam , po nasleđu, luda
oblačim se
svlačim
izlazim na pozornicu
godinama uigravana
10-9-8-7
mater im!
šutnem brojke i praznoverja
ja
najbolji poeta
Odeljenja za mometalno privezane naklonike psihodelije
kamin(n)gs
BALKAN Topim se kao sveca od vreline nabujalih reka koje teku mnome, a ne postoji svetlost koja bi mi ukazala put uskorog ulivanja… mozda cu se direktno uliti u more?! Topim se kao sveca jer nema magije dodira…. Dusa da kune slabost, ne ume, ne zeli, jer zivot jeste i ono sto ne kontolisemo, a, … Настави са читањем “BALKAN – Miladinovic Sandra”
BALKAN
Topim se kao sveca od vreline nabujalih reka
koje teku mnome, a ne postoji svetlost
koja bi mi ukazala put uskorog ulivanja…
mozda cu se direktno uliti u more?!
Topim se kao sveca jer nema magije dodira….
Dusa da kune slabost, ne ume, ne zeli,
jer zivot jeste i ono sto ne kontolisemo,
a, da volimo trebamo da zelimo i znamo…
Prvi koraci nas uce bezanju od tame…
Predrasude, crno-belo nebo, raspece same istine…
Topim se kao sveca od vreline nabujalih reka,
koje teku mnome i obraze mi raspaljuju,
dok srce ubrzano kuca…
Mirim se, a opet beskrajno nadam,
na Balkanu jednom velikom srcu,
jer on je mesto grubog dodira,
a, ne neznosti ogoljene na krstu!
Topim se….
© Miladinovic Sandra
kao život greškom shvaćen kao video igra kao džojstik što se pretvara u nož kao skrinsejver što će ubiti svaku sliku u svom okviru kao otpadnik što broji zvijezde u pješčanom satu kao laki slogan za oglas što tek treba da bude kao retoričko pitanje poruka u boci … Настави са читањем “Zaglavljen u poređenju”
kao život greškom shvaćen kao video igra
kao džojstik što se pretvara u nož
kao skrinsejver što će ubiti svaku sliku u svom okviru
kao otpadnik što broji zvijezde u pješčanom satu
kao laki slogan za oglas što tek treba da bude
kao retoričko pitanje poruka u boci
kao skraćenica za previše geografija
široko bijelo slijepljenih a ipak slijepih
kao bijele slijepe mape što promašuju sve
kao hvatanje munje za rep
kao govor sunca iza rešetaka
kao ljubičaste noći iznad zvijezda
kao stajanje kao ništa naspram zova sada
savršena odskočnca za međunebeske platoe
tako sam ja tako ljudsko
zaglavljen u poređenju između ustajanja i pada
Sad ću da okupam tijelo u pjeni udahnem sve bijele mirise vode isperem povšine pustinjskih plima utrljam ulja mrišljava u kožu sada ću da budem žena Sad ću uzet halju crvenu za tango onu što uvijek drhti dok pjeva kružeći oko butina mojih krhke porube kada joj dotaknem i kad je preklopim kao pismo … Настави са читањем “Sad ću da budem žena”
Sad ću da okupam tijelo u pjeni
udahnem sve bijele mirise vode
isperem povšine pustinjskih plima
utrljam ulja mrišljava u kožu
sada ću da budem žena
Sad ću uzet halju crvenu za tango
onu što uvijek drhti dok pjeva
kružeći oko butina mojih
krhke porube kada joj dotaknem
i kad je preklopim kao pismo
sada ću da budem žena
Sada ću da stavim mali srebrn prsten
sa mandalom savršenom što joj prevojima teče
i rasplesane naušnice što ljuljaju se na ušima
praveći predivan bubamarin zvuk
sad ću stavit narukvicu lagano oko zgloba
sada ću da budem žena
Sad ću sebi pažljivo nacrtati oči
svaku liniju u sjenu crne magle iz pogleda
bojom usne crveno da kažu nerečeno
sada ću da ga čekam
sada ću da budem žena