Добродошли!
Jesenjine sećaš li se bare kraj moje desne noge? Ista se slivala i s tvoje leve…znam samo – otrovnija… Da si mi rekao “upij “ ja bih slavila — ovako ti si zadržao sve mene pustio da jecam . jesen je jesen jine jesen…… skoro će nam i kraj godine “Do viđenja, prijatelju” kamin(n)gs
Jesenjine
sećaš li se bare kraj moje desne noge?
Ista se slivala i s tvoje leve…znam
samo – otrovnija…
Da si mi rekao “upij “
ja bih slavila —
ovako
ti si zadržao sve
mene pustio da jecam
.
jesen je
jesen jine
jesen……
skoro će nam i kraj godine
“Do viđenja, prijatelju”
kamin(n)gs
jednostavnost u izrazu ovog pesnika je depresija obeležena pucnjem u mrtvom dolu ironije i groteske – parodija anti- istorije ponavljala poput aveti to je on to je on . pesnik ili Diogen? . kamin(n)g
Podižem čašu da traju dani, Suncem okupani kišom, zaliveni jedri čokoti pod rodom, povijeni od slasti. Ko mlada rumena nevesta u zagrljaju, ljubavlju opijena. Podižem čašu da žive sloga i dobrota, mir, razum bistrog uma, u danu, kao i u mraku. Podižem čašu za Vas! Ljubavi da imate najviše, prema životu koji živite, … Настави са читањем “U čast ljubavi i vinu-Branka Zeng”
Podižem čašu da traju
dani, Suncem okupani
kišom, zaliveni jedri
čokoti pod rodom,
povijeni od slasti.
Ko mlada rumena
nevesta u zagrljaju,
ljubavlju opijena.
Podižem čašu da žive
sloga i dobrota, mir,
razum bistrog uma,
u danu, kao i u mraku.
Podižem čašu za Vas!
Ljubavi da imate najviše,
prema životu koji živite,
za druge i sebe da poštujete
kao što drage ljubite
čuvajte zemlju koja rod daje,
tako i Vi ljubav u vino pretočite.
Vino za ljubav natočite u čaše,
da ispijemo.
Za sve nas koji smo tu,
i one što tek će biti.
Da sećanja mogu trajati
na one koji su bili.
Ljubavi i vinu u čast!
Jesenjin je upitao ko sam……… uhvatio me za dlan nemo okrenuo čelu “niko” rekoh “sa njar” sanjar -sanjar – sanjar “kreni sa mnom” – šaptnula je memla peva—–la ope —–la veličine mrtvih ptica “hoću, hoću – draga!” smrću protiv proze Branko Jesenj——-i—ne na—ma ne—ma —-i—ne ne—ma, Brotiga —————–nee! kamin(n)gs
Jesenjin je upitao
ko sam………
uhvatio me za dlan
nemo
okrenuo
čelu
“niko”
rekoh
“sa
njar”
sanjar -sanjar – sanjar
“kreni sa mnom” – šaptnula je memla
peva—–la
ope —–la
veličine
mrtvih
ptica
“hoću, hoću – draga!”
smrću protiv proze
Branko
Jesenj——-i—ne
na—ma
ne—ma —-i—ne
ne—ma, Brotiga
—————–nee!
kamin(n)gs
umro je kao svako osuđen na smrt žao mi je što mu nisam pomogla na vreme i sklonila u grob ispod sebe ……………. žao mi je, stvarno…. bila sam mu zaštitna meta pa će i u humci on prostreli ti mene davno me je pro stre lio već ………………. skrlivala sam svetlucavu ploču u dnu … Настави са читањем “Umro je kao svako………… Marina Adamović”
umro je kao svako osuđen na
smrt
žao mi je što mu nisam pomogla
na vreme
i
sklonila
u
grob
ispod
sebe
…………….
žao mi je, stvarno….
bila sam mu zaštitna meta
pa će i u humci
on
prostreli
ti
mene
davno
me je
pro
stre
lio već
……………….
skrlivala sam svetlucavu ploču
u dnu karnevala
pakla
Riči – Hemingveje – Broti….pomozite- please
kamin(n)gs
tijelo je granica prostora što iščitava polja suncokreta odsjaj zlata u pregrštu cvijeta ulje i vodu površine mira ravnodušnih prema tijelu
tijelo je granica prostora
što iščitava polja suncokreta
odsjaj zlata u pregrštu cvijeta
ulje i vodu površine mira
ravnodušnih prema tijelu
savršeno jasna potpuno dorečena i sasvim reflektovana više to nije
savršeno jasna
potpuno dorečena
i sasvim reflektovana
više to nije
Zapaljena cigareta i odlazak do stakla a staklo moglo bi biti prozor ivica stočića sa presavijenim novinama ivica čaše oštra, nožasti žiletni razgovor iznad onoga što u čaši polupraznoj polupunoj preko odmjeravanja riječi iz čaše ne ističe ne ispija već se gubi negdje između zapaljene cigarete i odlaska do stakla a staklo moglo bi biti … Настави са читањем “Otvori čaše”
Zapaljena cigareta i odlazak do stakla
a staklo moglo bi biti prozor
ivica stočića sa presavijenim novinama
ivica čaše oštra, nožasti žiletni razgovor
iznad onoga što u čaši polupraznoj polupunoj
preko odmjeravanja riječi iz čaše ne ističe ne ispija
već se gubi negdje između zapaljene cigarete i odlaska do stakla
a staklo moglo bi biti vitražni prelom bola preko boja
naslikana providnost što reflektuje
tek odsjaj oka tek oko tek pogled
bez očiju odgledan plavičast i sam
oblak što hoće da bude dim zapaljene cigarete
hoće da bude neuspješno pokušaj odlaska do stakla
‘dodaj mi boje’ sa ivice razgovora
o onome što polu biva u čaši
‘dodaj mi naslove’ one što šuškaju
sa ivice presavijenog novinskog papira
‘dodaj mi njihove šapate’
dodaj mi olova što se dimi
svakim slovom polu hoće da bude
riječ ispisivanje ‘dodaj mi nebo’
preko ivice ravnog stola
a staklo moglo bi biti između rubova što
‘dodaj mi čašu’ ivicu razgovora žiletno oštro ustremljenu
ka oku staklastom ‘dodaj mi novine’
ivice polupune poluprazne riječi
ptice riječi pokisle sklopljene između listova
‘dodaj mi ptice’ kroz oblak
kroz žižak ‘dodaj mi vatre’
ka meni kreće soj gusti ljepljiv dim
‘otvori čaše
stolove otvori
otvori rubove
otvori oči rubljene
otvori stakla il’ ne daj me
odlasku do njega’
MASKARADA Pod maskama da prodje ovo zrno od života?! Kako ću to izvesti, pitam se?! Mučenje stravično kao golgota… On kaže da tako je najispravnije!! A, ja i dalje ne prihvatam, istinu gorku paklenu, pod maskom da hodam ostatak života, kao zarobljeni heruvim u kamenu; On zna!!! Samoća i otudjenje bez kraja, kao slep, a … Настави са читањем “MASKARADA – Miladinović Sandra”
MASKARADA
Pod maskama da prodje ovo zrno od života?!
Kako ću to izvesti, pitam se?!
Mučenje stravično kao golgota…
On kaže da tako je najispravnije!!
A, ja i dalje ne prihvatam,
istinu gorku paklenu,
pod maskom da hodam ostatak života,
kao zarobljeni heruvim u kamenu;
On zna!!!
Samoća i otudjenje bez kraja,
kao slep, a oči imaš i gledaš,
opipavaš zidove raznih duša,
i postepeno se stvarnosti predaš…?!
Stid te muči…
Kajanje…
On ćuti…
Ali, shvatiš, da ipak nije kraj,
tako jasno, ogoljeno, sve vidiš…
Maskarada – smešno,
sve je providno i lako,
ma daj, ja sam ja,
i ovako!
On se smeje…
Sve je znao…
© Miladinović Sandra
19 jutros nisam napisala pesmu ruke su mi e/n/o na podu a u njima – čudo! ne smem ih otvoriti ko zna šta ću naći dotaći il’ istresti sloj opekotina ne mrdam ćutim a napolju -sneg oluja lomi prozorska stakla pahulje krupne i krvave – i one su osetljive! grle mi prste i stežu … Настави са читањем “CIKLUS – FEBRUAR 2013. — Marina Adamović”
19
jutros nisam napisala
pesmu
ruke su mi
e/n/o
na
podu
a u njima –
čudo!
ne smem ih otvoriti
ko zna šta ću naći
dotaći
il’
istresti sloj opekotina
ne mrdam
ćutim
a napolju -sneg
oluja lomi prozorska stakla
pahulje krupne i krvave
– i one su osetljive!
grle mi prste i stežu ih u
pozdrav
otok nečeg skrivenog u
meni
puca u znak prijateljstva
jutros nisam napisala ni-šta
skelet preuzima čudo na sebe
sine
sine
To nisam htela!
o Tome sam ti govorila….
.
zadnju pesmu stavi mi na lice
.
toliko
toliko
Partenonu idi!
hej!
uživaj!
.
Parti
Parti
nacrtaj mu zvezdu…..mene – nei!!!
kameni!!!
kamin(n)gs