ПОМУЋЕНО ДОБА
Причу о злом времну страдања цијеле породице Врањеш из села Камен надомак Гламоча којој припадам нећу испричати у цјелости, препричаћу је онако како сам је своједобно од оца чуо фрагментарно, стављајући у фокус лично његову трагедију. Описивање егзодуса над цјелом породицом и мјештанима других презимена, који су се затекли критичног тренутка у селу изискивало би простора и времена. Како сам често пробуђен слушао очеве отргнуте јауке и крике, ноћне море које су га прогониле, пратећи га до краја живота велике трпње, донекле сам и сам остао изтрауматизован, ма колико је покушавао да ме заштити, колико је то било могуће, испоставило се да ипак није успио јер се напросто другачије није могло. Драма покоља недужног народа из поменутог села Камен одиграла се децидно на Светог Илију другог августа 1941. године. Одмах послије објављивања цика, чим се Сунце отворило у свој својој премоћи, моторизовани ,камионима, цестом како се говорило за друмски правац који је преко Ливна, Гламоча и других мјеста спајао СПЛИТ СА БАЊА ЛУКОМ. Дошли су као што изненади провала облака, као што се деси зло, изненади очекивања, избауља од некуд у бестијалнотси својој, тако су се у крваво свитање десише и усташе, до тада не виђени војници у црним униформама. До зуба наоружани патолошки поремећених умоваа као све психопате започели су не чекајући своју јутарњу сеансу смрти. Али то бјеху махом познати, комшије сусједних комуна: Ливна, Дувна, Лиштице, ШИРОКОГ Бријега који су наједном искорачили из својих начела и постали ненадано звијери. Искочивши испод цирада , тек пристигли злочинци из сусједства опколили су село у широком луку у облику потковице. Сањиве људе различитих старосних доби, чак и бебе које су мајке у страху шта ће се десити,
држале прислоњене чврстоуз мајчинске, увјерене да им их нико никада неће одузети као што Десанка рече „Испод свода плава“ тих њежних мајчинских груди груди, па све до зрелих мушких глава и најстаријих ђедова и старица. У злокобно доба монструми ће одвести у давно изпланирану смрт читавеа села, убијајући на хиљаде жена дјеце и старих оних изнемоглих од живота болом, утучених људи. Имали су безочни пред собом невини, немоћан народ као јагњад припремљену за клање. Чекали су више збуњени тренутком несрећници, мирно „Као да смрт није ништа“, препуштени сили свој усуд. О злочинима који су се спремали , планиралиучинити у овом дијелу Крајине присталице усташког режима, упозорен је на вријеме српски живаљ. Још прије формирања НДХ, од сељана радника који су сезонски радили у већим градовима, чули су чемерни за Пвелићеву доктрину коначног решења српског националног питања у НДХ: Једну трећину Срба побити, једну покатоличити а једну преко Дрине протјерати. Сматрајући да се у размјерама сличног такво насиље по монструозности није нигдје догодило у новијој историји, несрећни и неупућени људи нису повјеровали у бестијалну могућност таквог чина. ,,Зашто кад нисмо ником скривили бш ништа говорили су једногласно“?. Један младић чуо је за покољ који се десио непосредно тих дана на простору среза Ливно, упозорио је бабу и дједа да се склоне у шуму. Ђед је рекао лаконски : ,, Синко нисмо ми комунисти верујемо у Бога, зашто би онда нас убијали кад нисмо никоме никаква зла нанијели, нека се склањају који су се Богу ЗАМЈЕРИЛИ“.
Настави са читањем “ПОМУЋЕНО ДОБА – Андреја Ђ. Врањеш”
