Промоција часописа ПоезијаСРБ број 26.

У Белој сали КЦК у уторак 30.6.2026. године у 18:00 часова одржана је промоција часописа ПоезијаСРБ број 26. чије је штампање омогићио Град Крушевац. У другом делу програма представили смо и књигу Слободана Милојевића “ЖВРЉ”. У програму су учествовали песници: Милосав Ђукић Ђука, Љубодраг Обрадовић, Данијела Јевремовић, Слободан Милојевић, Латинка Ђорђевић, Љубиша Живојиновић, Слађана Бундало, Нада Милосављевић Кети, Мирјана Јовановић, Првослав Пендић Пенда, Миљко Шљивић, Горан Минић, Јасмина Николић, Марија Чворовић, Миленка Весић, Нада Гајић, Мирослава Смиљанић. У промоцији књиге Слободана Милојевића “ЖВРЉ” учествовали су поред самог аутора и Милосав Ђукић Ђука, Гордана Костић, Неда Митић, Љубодраг Обрадовић, Данијела Јевремовић и Нада Гајић.

У музичком делу наступио је професор Иван Ђукић Ђука. Фотографије је снимила Ђурђија ОБрадовић, видео Славиша Паунковић и Љубодраг Обрадовић. Програм су осмислили и водили Милосав Ђукић Ђука, Љубодраг Обрадовић, Данијела Јевремовић и Слободан Милојевић.

Download Преузмите часопис у пдф-у!

УМЕСТО УВОДА – Љубодраг Обрадовић

Настави са читањем “Промоција часописа ПоезијаСРБ број 26.”

S L I Ć E

Znaješ li kolko silno srce zaboli
ka ti sliće od selo pred oči minu
da proodiš,da vidiš duša ti voli
pa samo opcuješ prokletu tuđinu

I mrštito pogledaš kude je flaša
ne sipuješ u čašu, Iz flašu piješ
vidiš da tova ne je rećija naša
pa ti od muće dojde da se ubiješ

Pa čekaš da pukne pusta zora rana
da ti sl’ze speru ove letnje ćiše
da ti dušu uzne prokleta mejana
da oči zatvoriš,da te nema više

I duša da litne,po nebo zaploviš
da dojdeš pri Šopku doma da se vrneš
da sipneš rećiju na svi koji voliš
celo selo naše s ruće da prigrneš.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
24.06.2026g.

ПИШЕМ ДА ЖИВИМ – КОЗИЋ САША

Крадем време и преостале дане од себе .

Живим док пишем .

Сваки зарез, свако слово , доживљавам као облак спреман да нестане на киши , док уздише за јутром окупаним сунцем , пуним заборављених истина од синоћ .

Крадем их и записујем у сутрашње јутро које мирише на сумрак .

Све да бих живео кроз моје песме , које записујем уживајући у додиру мојих мисли по папиру живота .

Слично слаткоћи нектара који прави маслачак да нахрани виле што живе крај потока живота , створеног пре краја времена .

 

КРУГОВИ… – Љубодраг Обрадовић


КРУГОВИ…


Лете кругови око тебе,
на вртешци врти се твој свет.
Зашто другима срце зебе
и боли их сваки твој успех?

Зашто живот свој ритам има,
а твој већ ко стари вергл шкрипи?
И како даље сам да пливаш,
кад ти спокој у чемер кипи?

Сваког дана изазов већи,
летиш ко пчела на нови цвет!
Ко ће тебе сад да усрећи,
кад немир твој врти цео свет?

Језа ти се уз кичму пење.
Сам себи постајеш досадан.
Још само један акорд песме
и у кревет поћи ћеш поспан.

Бар у сну себи да дочараш
све изазове и сву стрепњу.
И лепоту праву досањаш
за нову љубав, вечну чежњу.
Настави са читањем “КРУГОВИ… – Љубодраг Обрадовић”

ЈЕДНА ЖЕНА – КОЗИЋ САША

Покушавам пићем

да попијем једну жену

која ми је ушла у главу.

 

Видим је на улици,

видим је у гужви,

видим је у кревету,

у аутобусу,

стално је видим.

 

Бежим од ње

целог живота,

али не могу побећи.

 

Што више пијем,

све је више видим.

 

Поред мене је.

 

Гледа ме,

трепће, ћути.

То ме боли.

 

Она ћути,

ја пијем,

па све до Судњег дана.

 

Умрећу,

а она ће бити ту.

 

Ко ће пре нестати ,

она или ја?

ЈУНСКЕ ВЕЧЕРИ – Миленка Весић


ЈУНСКЕ ВЕЧЕРИ


Кад би ето рекли мени,
хајде сада изабери,
ја бих одмах јасно,
дар јунске вечери.

Кад утихну дневне жеге,
у смирају дана бела,
тада живот зажубори,
као извор, као врела.

И зрикавци своју песму зричу,
липа стара мирисом опија…
Даца мила на улици кличу,
весело је, а то сада прија.

Скрива сунце тада зраке своје,
неки мир душама завлада,
куд несташе све те дивне боје,
нема краја, најлепше је тада.

Мириси се шире са свих страна,
од милине све очо зажаре.
Рађају се тад љубави нове,
а јунске вечери дарују нам дара.

Настави са читањем “ЈУНСКЕ ВЕЧЕРИ – Миленка Весић”

Ž A R

Oprosti za ljubav što u meni gori
što još tvoje ime šapatom dozivam
što još srce moje s uspomenom zbori
i što samo tebe u snovima imam

Oprosti za čežnju što u srcu gori
i za svaku suzu što je tajno pala
za nemir što dušu svake noći mori
i za veru koju nisi sačuvala

I šti tebe tražim u tišini noći
kad se senke skupe oko moga praga
što ne mogu dalje ja bez tebe poći
dok u duši lebdi tvoja senka draga

Oprosti što čekam korak da se javi
iako je vreme sve tragove skrilo
što te srce moje među zvezde stavi
kao da se ništa nije dogodilo

Ne tražim da vratiš ono što je bilo
ni ti da se prošlost ponovo otvori
dovoljno je znati da si moje milo
i da tvoja slika u mom srcu gori

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
20.06.2026g.

САЊАМ – Јованка Лалић

САЊАМ

Уроним тако у снове своје,
тада ми туге нестену моје…
Срећна ходам кроз лепе тренутке,
као да су снови најлепше лутке.
Тако одем у неки непознати крај
и тамо прошетам као кроз мој завичај.
Све лепо буде док зора не сване,
тада, се снови у јави појаве…
Па седам тако у кревет свој и питам се:
 Да ли је уопште то живот мој?

Настави са читањем “САЊАМ – Јованка Лалић”

НОВОМУЧЕНИЦИ

Крст на крст, луна на крст,
залазак умирућег сунца
прати како се небо спушта,
гута ово душе што оста.
Мало им што су добили прст,
не била им старца ријеч проста,
скупа у мржњи би руке укаљане
што још увијек ваде кости
из дубоких бездана неопојане.

Браћа, комшије, крвници,
оштре каме, прошлост урличе
и виче заборавом затрпана
у ћутњи жива сахрањена.
Одјекују сабласни крици
кроз литице, кланце и жице,
празних очију дупље се шире
новомученика Православних.
Дрхти Голгота, Трнова круна,
агонија умирућих жртви
на жртвенику узвишене части.
У срцу земље пламти буна,
док преживјели пописује мртве,
измучени сузом непросутом
не посустају, не могу пасти,
што су крви жеднији кољачи
уз Божији дар су од силника јачи.

 

ТИХОВАЊЕ СА БОГОМ – КОЗИЋ САША

У тренуцима када тихујем са Богом у срцу ,трудим сe покушавам да ме ништа не скрене са Његовог пута.

Уживам изговарајући у себи молитве за све који са смиреними бистрим умом , пуним захвалности , ходе кроз живот.

Помињем Њега у својим молитвама , захваљујући на свим благословима којима нас обасипа.

Његов пут је и наш пут , а вера нас учи , да ће нас одвести ка нечему много бољем , ономе што смо својом надом , вером и истрајношћу заслужили.

Волим Бога , волим Његову стварност скривену дубоко у нама

Док сам био млађи , желео сам да будем монах , да слушам тишину , да ми мир постане спокој душе .

Да ноћи проводим у молитви , да будем брана туђим , а понекад и својим црним мислима .

Боли ме када људи пате и плачу када се бол света дотакне дубине моје душе .

Тада молитва преузима последњи дамар мога тела , и тада сам најближи Богу .

Надам се…Надам се…

Да ће свака суза постати молитва а свака молитва пут ка светлости