www.poezija.rs

Pesme nedelje – maj 2012/ bira Ljuba Obradović

ЈЕДНА НОЋ

Сних, дуго сних лепоте и чари тамне ноћи
што ће јутром раним у очи моје доћи.
Али буђењу дође час, чудан час:
у поноћ, или неко доба ноћи, чух глас.

Тих глас: Пробуди се у мрак густи погледај !
А подамном, на све стране сазвежђа расут сјај,
надамном густи мрак, крај мене звезда пар:
очију пар трепти… чиме ли сам заслужио овај дар ?

Да ли је то само сан или неки свет други?
Сањиве очи, лепоте пуне, лагано се буде
… и ум са њима, и све се стопи у промишљај дуги:

Али ни очи ни ум не могаше о томе да просуде.
У то, ведро злата расу месец пун, у том трену
бљесну бреза сребрна, и ја дуго гледах њену сену.

© Дуле Р. Пауновић

VETRENJAČA

Moja braćo probuđena,
kako se pišu usnule pesme?
Jedna priča na levoj strani snova,
bića sazidana od vetra,
ako jednom probude se nemiri šaputanja.

Budi pesnik u uvalama ogledala.
Nema te, samo senke srca mog.
Tvoja pesma jedna sasvim svakodnevna.
Zokalica u srcu dok svemir šapuće tišinu,
orao leti, izlazi sunce, tajno pričam ti priču.

Čovek po ocu, poeta po majci,
kad jednom nestanem u zimskoj noći,
dan kasnije u vreme suncokreta.
Da li sanjam; zatvoriću oči,
peva se”nebeska munja”
poema o cvrkutu drozda.

Ne budite me noćas, tuga je u meni.
Boli li to kad jednom nestanem?
Nudim poslednji dan dok sunce zalazi.
Život je istina sećanja o bolu,
unapred nedorečeno groblje,tama,čama…

To je sve po običaju spomenik metamorfoze.
Ne slažem se, bez reči samo gluposti neke,
od glagola biti, nedorečen šta da vam kažem?
Razmišljanja jednog lica iz novina,
ostaću sam gazeći tuđe parloge.

Nad vrbakom mesec opijen srećom,
tamo negde kraj beskraja sklopi oči.
Buđenje nad svetom vodom, uspomena.
I osećaj za pokošenim senom.
Zvonite zvona sledi razgovor sa tagom.

Nemi jauk anđele moj samoće,
tvoja Marija, pleše, ćerka noći.
Hoću da budem pesma osmeha.
Izgubljeno-nađeno, kolektivna sreća,
jedna nova priča, jedno zrno snova.

Ne pitaj, ne daju mi navike i želje.
Da nije pesme najlepši osmeh od imena.
Dnevnik jedne istine, u ulici 100 godina.
Ako sam samo mislio kap pesme u oblak,
anđeo proleća, sjaj peska vremena.

Odjek molitve pored crnog trna,
vatrena žeđ gde sunce otopi led sa lista.
Srećnija budućnost na brodu od upora, spasenje.
Zašto pišem na kraju sveta na mestu rođenja,
s prolećem jednoj zvezdi na nebu, iskušenje.

Novembar se vuče pod tvojom jelekom,
boli me ljubav više no što bih hteo.
Spoznaja rajske odaje na zvezdanoj pučini.
Bezimeni dani teku u poglede,
mesec na papiru zajezdio kroz prazninu.

Još samo jedna pesma k’o zaljubljena bulka,
između potoka dva u plamenu vetra,
a sjaj u vetru na kraju sizifovog puta.
Sećam se te slike tek da se zna, života zov
i prolećna trešnjina rapsodija.

Trebaš li reći ili slutiš da je odbegla pesma?
Otputovaću u ljubav kao vetrenjača,
još jedan krug i više se ništa čulo nije.
Formula sreće, pitalice i cveće,
moja je slabost kroz ispovest presahnulog đerma.

Zašto uvek započinjem sa ja?
Nisam ja pesnik.
Tek da se zna, ja sam nezavršena pesma.
Ševarovo šaputanje, reč je moja mač.
Ostati svoj verujem nemam vremena,
odleti sve k’o pad milosrdnog anđela.

Crveno iznad duge, ljubav, vera i nada,
o budućem gradu pevam u društvu smaragdine muze.
Pesma pesniku vajari vekova, nisam sam.
Drvo života, san u bezdan,
seti se boje zalazećeg sunca.

© Darko Kolar Kolle

Pesma po svim pesmama iz knjige VETRENJAČA

BUDILICE

Utihnu dan, ućuta se veče.
Promiču tišinom budilice,
brojiš otkucaje starog sata.
Na zidu senka, igra se vetar,
granama Hrast, kao da diriguje.

Mesec nestaško provirio je,
zavesu sa prozora polako podiže.
Kao da ruka se pruža, nežno,
poput lahora, čelo ti hladi.

Zatvaraš oči, dah si pritajio,
osluškuješ, nadaš se koracima.
I gle, prolazi ulicom…
Pre stvarnosti rukom, kosu joj mrsiš…
Rasutu po ramenima, licu, ljubiš je tiho…
Na grudima ti diše, zaspala…

Sanja, ili se budi…
Ćutiš, zamišljaš, da si Mesec
zašao u sobu, njenu, gledaš kako spava.
Umoran putnik si što se prikrada,
postelji mekoj, ka snu i počinku…

© Branka Zeng

Čini mi se…

Čini mi se ponekad … Vrijeme da je stalo

I sve da je isto … Kao nekada

Pomislim u sebi … Griješiš budalo

Ništa nije više kao što je bilo

Prošla su vremena … Lijepa i srećna

Ostala je sjeta … Rijeka uspomena

Dok umorne oči … Beče u daljinu

Kunu život mučni … Proklinju sudbinu

Mislio sam negda … Život da je bajka

Dok shvatio nijesam … Da je kobni roman

Usud me prati … I voljena majka

Ne bi mi mogla pomoći …

Čini mi se ponekad … Da sam dijete

Bezbrižno što spava … Eh snovi pusti

Ostadoše pusti… I ja u njima

Čini mi se ponekad … Doće bolji dani

Dok živim u nadi … I dok varam sebe

Lijepo je uvijek … Još dok smo mladi

I dok možemo … Brinuti o sebi

Čini mi se ponekad  … Da je vrijeme stalo

I da ništa nije … Kao što je bilo

Pomislim u sebi … Griješiš budalo

Čini mi se… Ili pričinjava