www.poezija.rs

(Humorističko-satirična pesma)

Lala, Lala, Lala,

pobedio je na izborima rivala,

pošto  se tako njegova partija “zvala”,

pobedio je i jednog “vazala”!

 

Lala je bio “fizički” kandidat najjači,

što za narodne glasače mnogo znači,

oni su mu zato dali glasove svoje,

i dokazali da se “slabijeg vazala” ne boje!

 

Veselio se Lala na sve strane,

dok muzika i pesma do zore ne stane,

a najvatrenije Lalove pristalice,

čestitale su mu dodirom ruku u lice!

 

Kandidat Lala je veliki demokrata,

jer on je za mir i protiv rata,

biće predsednik svih građana,

od prvog dana njegovog predsednikovanja!

Živko Begović

Priča, začeta na jednom vašaru, kotrljala se i oblikovala u živopisnom

ambijentu. Adrijana je nastojala da prenese jezik, kojim je priča ispričana.

Priča je, nešto prerađena, objavljena u časopisu na srpskom jeziku. Čudne

su ljudske sudbine! Čudni su putevi koji ih vode! I nikad ne znaš gde ćeš

ponovo, nabasati na njih.

Teško je dočarati devojačko lebdenje među javom i snom. A onda, u jednom

trenutku, pravi  muškarac umaršira u život devojke. Nije to običan ulazak.

Više liči na vojnički marš, koji često gazi navike, sanjarije, očekivanja.

Vladislavnije, baš umarširao iznebuha u Milenkin život. Znala ga je od

malena, iz vremena boravka kod babe Zorke u Jagoštici. Bio je stasit, nije

mali niti neki krkeljež, a niti nešto golemo. Nego, nako taman. Imao je

krupne zelene oči. Poticao je iz bogate i ugledne kuće gazda Pavla, pa je

za siromašnu lepoticu Milenku, udaha za Vladisava bio najvećči “san”.

“Samo da imam stoke dosta, imanja dosta, da ne nadničim i da ne gledam

kada će sunce za goru zaći, nego da radim u mojoj njivi  i u mojoj livadi”.

I onna se njemu dopala – crnooka, jedra, rumena ko ruža i tajanstveno

nasmejana. “Kad me vide na vašaru u Zborištu, a on ti udri nižem u patos,

pa naredi dva i uvati se tip do mene,m a meni srce igra, čini mi se , oće

svakog časa iz grudi da oskoći”!

Vladisav reši da pita dedu i oca da je zaprosi. Blagoslov je dobijen. Stariji

su procenili da je Milenka poštena i vredna, radna, izdržljiva i namučena,

“zrela devojka” i verovatno dobra za kuću. Po mladu su došli na konjima,

Vladisav sa kumom, starim svatom i još nekoliko mlađih rođaka. Svadba

je na “otvorenom” uz muziku lokalnih svirača, klarinet, frulu i bubanj.

Sve “pršti” od cike i veselja!

Veseo uvod u novi život! Kada je došla na “Begovinu” zatekla je veliko

imanje, kuću “brvnaru”, ali izmalterisanu i okrečenu spolja i iznutra,

sa velikim prozorima i zidanim podrumom. U potkrovlkju se nalazila soba

uređena za mladence, okrečena u belo, sa štampanim vencem od crvenog

cveća preko celog zida. Krevet prekriven podteljinom od domaćeg belog

lana i šarenim ćilimima. Ogledalo je ukrašeno vencem od smilja. Nevesta

se vragolasto ogledala! Hoće li život pomračiti životnu radost od koje se

“cakle” mladine oči? Malo strpljenja! Zavirimo i u dvorište. Tu je stara

kuća za deda Pavla i babu Pavku, konak za goste i ambar. Ambar je

sazidan od debelih dasaka crnog bora i podignut na četiri klesana

kamena, tako da u njemu nema vlage, a temperatura je niska i

ujednačena tokom cele godine, pa su se proizvodi mogli očuvati znatno

duže.

U ambaru su drvene pregrade, a u njima se žuti žito i šareni pasulj,

krompir, suvo voće. Leti se u žitu može čuvati i suvo meso! U

dvorištu je i “mlečar”, drvena zgrada u kojoj se kuva mleko na

ognjištu i razleva u drvene karlice gde se uhvati debeli sloj

kajmaka. od čega se kasnije pravi sir.

Kuća je domaćinska pa ima i “kačaru”, zgradu sa kacama za

voće i kazanom za pečenje rakije, kao i sušaru za voće. A tek blaga

u stoci i pravo bogatstvo! Preko stotinu ovaca i koza, dva para volova,

tri krave i dva konja.

Govorilo je kako Pavle i Pavka imaju i “ptičijeg” mleka pa nije ni bila

greška.

Udobno “gnezdo” za zajednički život, reklo bi se, a ukućani, deda Pavle

Đurđević je bio vredan i mudar čovek. Važio je za vrednog i pravednog

domaćina. Umeo je da gazduje:planirao je, raspoređivao, upućivao i

savetovao. Poštovali su ga i uvažavali i ukućani i seljani. Upravljao je

domaćinstvom do kraja svoga života.

Njegov sin Lazar, bio je “preskočen” u liniji nasledstva po pitanju

gazdovanja.Lazar je preživeo rat i peške se vratio sa Soluna, Često

je pričao o košmarnoj bećžaniji i potucanju. Kratkim i ubitačnim

rečenicama dočaravao je slušaocima  apokaliptične prizore, žednih

boraca, umirujućih i gladnih vojnika i dece. Jedan brat mu je poginuo,

sestra umrla od tuberkuloze, a druga se udala. Rano je podtao udovac.

Nedaće je podnosio staloženo poput biblijskog Jova. Strpljiv i stišan

mirio je sukobe u zajednici. Milenka je citirala njegove reči “Iksan je

ćuprija svih čuda”. To je značilo, da sve što naiđe, pređe i prođe preko

čoveka.

Lazar je čuvao stoku. Bio je dobar strelac i voleo je lov. Išao je i u varoš

u nabavku. Potrepštine je donosio na konju. Za odlazak do prve prodavnice trebao mu je skoro čitav dan. Osim za kućne potrebe, kupovao je i za

meštane, koji nisu imali konje, za šta su mu plaćali “kiriju”. Kada bi doneo

ratluk (pakobvanjeod šest kockica), nije bilo kraja radosti među unucima.

Ćerke je poudavao. Tokom “kolonizacije”, odsellile su se u Šabac i Vršac.

Jedini muški potomak, Milenkin izabaranikVladisav, preuzeo je ulogu

domačina.

Naočiti i snažan muškarac privlačio je žene. NJegovo gazdovanje

podsećalo je na uživanje u već stečenom ugledu porodice. Kod njega se

javila crta poročnosti. Milenka se setno smeška, a “lep je bio, volela

ga je svaka. Sretenja mi”! Došla su i deca, Rodila je dva sina i dvbe kćeri.

Porađala se u kuči, uz pomoč starijih, i iskusnijih žena. Kad oseti bolove,

ona pozove svekrvu, a ona dovede komšinice, baba Micu i baba Katicu.

Nalože vatru i pripreme šta teba.

Život je tako išao, manje, više, utvrđenim tokom, a onda je kao grom iz

vedra neba (ili se Milenki činilo, da se sve izdešavalo), pomutio je

porodični mir.

Mlada i vetropirasta Slavica “bacila” je oko na Vladisava, a i on nije

odstao ravnodušan. Slavica je bila slobodna, nekako nije marila za “dobar

glas”. Očijukala je sa oženjenim Vladisavom. On se nekako smrkao. Propio

se. Kod kuće je bio ljut. Videla je Milenka promenu u ponašanju supruga.

Vikao ,praskao bez razloga. Oči su mu bile krvave od rakije. Deca su se

ustručavala  da mi priđu. Milenka je ćutala. Uvukla xse u  sebe i mučila

svoju muku. I tako je vreme eklo. Svi su se ušančili u svojim rovovima.

Roguše se jedni na druge! Udarila nesloga među čeljad! U Milenki se

kupio jad! Neizreciva tuga! Zaćutala je nekako! Reči joj više nisu imale

smisla!

Na Petrovdanski vašar, išlo se redovno. Spremila se i Milenka sa decom.

Obukli su se lepo, u najbolju odeću koju su imali. Slegla se okolna sela na

poljanu. Milenka se drži pravo. A, bogami, zagledaju je, šuška se o

Vladisavu i Slavici. Već se i kolo razvilo. Hvataju se momci i devojke, jedni

do drugih, pa i “vragolasta” Slavica. Vladisavu “munje” sevaju iz visokog

čela. Krivo mi je, čini mu se da Slavica nešto šuruje sa stasitim momkom.

Priđe kolu i “zagrmi” kao da je pamet izgubio. “Sram te bilo! Vraćaj moju

maramu! Slavica mu je izazovno dobaci. Zabacila je glavu i smejala se.

Vladisav je stajao posramljen i nemoćan sa maramom!

Onda se nekuda izgubio. Ceo dan ga nije bilo. Milenka je skupila decu.

Gušilo ju je nešto. Nikad nećemoći da mu opristi, a u selu svako čudo

za tri dana.

Pričalo se, pa su se i priče razredile… Milenki srce “napuklo od tuge”.

Ostala brazda, prošle su godine, a gorčina nije se isparila. Slavica se

udala u drugo selo. Vladisav se još više propio. Marama sa žutim i

šarenim šarama isprečila se između bračnih drugova. Gledali su se iz

daljine kao stranci. Deca su rasla i odlazila u grad radi škole. Od

Milenke su poneli jedino smernice: učiti, slušati i poštovati

staratelje – gazde kod kojih su stanovali, morali su da tpe…

Majku nisu opterećivali podstanarskim mukama. dosta joj je

njenih briga. Govorili im da je najvažnije da završe školu, i

da podtanu svoji ljudi, sa sigurnim zapošljenjem, sigurnom

platom, slobodnim vikendom, odmorima, stanovima od firmi,

zašta je u to vreme bilo jedini preduslov za obrazovanje.

Jasno je bilo da im povratka nema. Oslanjali su se na Milenkinu

borbenost, optimizam i nesalomivi duh.

Vladisav je slabo učestvovao u odgajanju dece. U pedesetim

godinama je umro. “Nije dočekao da se u dtarosti izmirimo i

sprijateljemo”, rekla je Milenka. Jarke boje marame sevnule

su pred očima i zažigala ju je brazda a srcu. Vladisava višše nije

bilo, a marama se je jednako viorila i sama kolo vodila. Nečista

posla,a povijena prilika polako se okrenula od svežeg groba.

Nigde nema mira od marame!

Slučaj je hteo da Adrijana, mnogo godina nakon što je zapisala

priču, nabasa na Milenkinu kćer. Adrijana je dolazila u rodni kraj, iz njene

nove zemlje. Jednom prilikom svratila je u fotokopirnicu u Bainoj Bašti.

Uslužila ju je ljubazna mlada žena, zelenih očiju. Bio je vruć  dan. Niste

odavde? Pitala ju je ljubazna žena. Živim u Australiji, rekla je Adrijana.

Malo su popričale, Adrijana i vlasnica radnje. Prijazna i skromna osoba

dopala joj se i zbog blage sete u pogledfu. Adrijana je objasnila iz koje

porodice potiče, a žena je napomenula, da je iz Jugoštice. Iz Jugoštice?

Čula sam da je priroda divna tamo. Žena je žćivnula i počela da priča

neznanki o divljem krajoliku, stenama i prelepom vidiku, koji “puca” na

sve strane. Pmenula je majku i brata koji žive na selu. Adrijana se

zainteresovala. Nešto joj je govorilo da je na tragu učesnika priče, koju

je čula na davnom vašaru. Bila je u prau. Pokazalo se da je Adrijana

upravo upoznala Milenkinu kćer. Adrijana je otvorenih usta, pratila

priču koja je dozivala u sećanje davni dolazak na vašar. Ja, ja, poznajem

Vašu majku. Ne, ustvari, ili, ipak, na neki način, da…!

Klupko priče odmotalo se! Vlasnica radnje bila je potrešena. Adrijana je

obećala da će joj  poslati priču. Ispunila je obećanje. Od tada Adrijana,

kada jeu otađbini, redovno navrati u fotokopirnicu i osluškuje majčinu

priču u kćerkinim očima. Jedva porimetna senka u otvorenom pogledu

lepih zelenih očiju prenosi odjeke daleke patnje koja  nikada da izlapi ni

u potomcima.

Svi su zbrinuti, imaju svoje živote, a nose tugu u sebi. Kao da je nesreća

nasledna? Upidsana u gene.! Bože, koliko je patnje i nesporazuma na

ovom lepom svetu?

Teodora Toda Matić -Medić

Sydney – Australija

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Marks i Engels davno su umrli,

njihove teorije bile su utopije,

ali u najnovije naše vreme,

doživljavamo da tako sada nije.

 

Ko mnogo i dobro radi,

nema od toga velike koristi,

jer Unija narodni novac,

siromašnima daje po njenoj “platnoj listi”!

 

Narod se za ovo ne pita,

jer političari ovo sami odlučuju,

pa mnogi građani su nezadovoljni,

što se njihovi demokratski  referendumi za ovo ne “čuju”!

 

Mnoge milijarde evra se daju sada Grcima,

ali na ovome se možda neće stati,

na red će doći i druge zemlje,

koje će za sebe milijarde zahtevati.

 

Radi egzistencije Unije,

i opstanka njene valute,

što se ovako bez pitanja naroda radi,

mnogi građani su nezadovoljni i neće zato da ćute.

Živko Begović

 

Čini mi se…

Čini mi se ponekad … Vrijeme da je stalo

I sve da je isto … Kao nekada

Pomislim u sebi … Griješiš budalo

Ništa nije više kao što je bilo

Prošla su vremena … Lijepa i srećna

Ostala je sjeta … Rijeka uspomena

Dok umorne oči … Beče u daljinu

Kunu život mučni … Proklinju sudbinu

Mislio sam negda … Život da je bajka

Dok shvatio nijesam … Da je kobni roman

Usud me prati … I voljena majka

Ne bi mi mogla pomoći …

Čini mi se ponekad … Da sam dijete

Bezbrižno što spava … Eh snovi pusti

Ostadoše pusti… I ja u njima

Čini mi se ponekad … Doće bolji dani

Dok živim u nadi … I dok varam sebe

Lijepo je uvijek … Još dok smo mladi

I dok možemo … Brinuti o sebi

Čini mi se ponekad  … Da je vrijeme stalo

I da ništa nije … Kao što je bilo

Pomislim u sebi … Griješiš budalo

Čini mi se… Ili pričinjava