KOCKA Da pricam o moci ocaja, o bolima koji paraju grudi, ili nocima punim kosmara, i bdenju do samog jutra… “Plasim”se potekle bi suze, nabujali bi potoci i reke, doslo bi do sveopsteg potopa, a, od oblaka nestalo duga! A i Sunca…. Daj, daj boje, da trepere svuda u nedogled, da se rasipaju nekim cudom … Настави са читањем “KOCKA – Miladinovic Sandra”
KOCKA
Da pricam o moci ocaja,
o bolima koji paraju grudi,
ili nocima punim kosmara,
i bdenju do samog jutra…
“Plasim”se potekle bi suze,
nabujali bi potoci i reke,
doslo bi do sveopsteg potopa,
a, od oblaka nestalo duga!
A i Sunca….
Daj, daj boje,
da trepere svuda u nedogled,
da se rasipaju nekim cudom
kao zvezde na nebu,
ili na sve strane kao vatromet,
da se vrti ringispil povratka
i se vrati lagano stara nada!
Ili taj dozivljaj gorcine,
koja ponekada zakoraci,
i borba sa njom ko s’ demonima,
bez straha od njihovih krvavih ociju,
i noktiju sto riju do kosti!
Kada se posle pobede okrene zivotu,
vrata se otvore, a beskraj je zatvorenih ociju
izbezumeljenih u
kretnji bez ritma i takta,
bezlicnih izraza stazom kud
beze pobedjeni, bez povratka!
A, boli istina…..
Daj, daj boje da tmina nestane,
da se pred vrata na cvetne livade kroci…
Neka se sruseni mostovi obnove,
i neka se otvore sve davno usnule oci…
Neka se vrti ringispil povratka,
bez prestanka, ludo,
i vrate zagubljene vrline proslosti
kao neko cudo!
Ali, esplozija ko carobni stapic,
sto ispunjava svacije zelje bezuzlovno,
kruna bez krunisanja i blago do krova,
sreca sto bi sijala vasionom
zbog svih dusa ne svetu sto disu,
najezdu bi izazvala,
spasa nebi bilo ni objasnjenja,
da je osmisljena kocka bez straha od neba,
zbog zaboravljenog ljudskog postenja!
Daj, daj boje nek nebom paraju oci,
nek srca kucaju ludo,
i neobjasnjivo tapsu rukama i igraju bez osecaja boli dugo,
jer rodilo se jutro sto mirise na tamjan,
zagrljaj utehe u topline!
Suze srece zbog tudjeg dobra bez kraja,
i reci sto bodre i tope se od miline!
© Miladinovic Sandra
