GOLUBICA BELA
Želja je jača od osećanja,
toliko jaka da stene lomi,
ko reka planinska hrli dolini,
juri kao snovi ka novoj zori!
Pobedjuje strah!!!!
Budim se i onako sanjiva,
dok srce mi bije kao ludo,
trljam oči sva snena, zamišljena,
noćas sam plovila prelepim brodom!
Ah, kakav brod….
A, želja kao eksplozija,
iz mojih grudi širi se u etar,
prenosi se brzinom svetlosti,
sija dok izlazim da prošetam!
Ovo je nekako drugačije jutro….
Tad čujem neki tupi zvuk,
pa onda ko klepet krila u letu,
i dah mi zastaje od čuda i slutnje,
stvarnost ili san, magija ili trik,
ubrzo sledi tiši klik….
Na balkon izlazim polagano,
tiho se prikradam ko da nesto krijem,
pogledam, a ono bela golubica,
kljunom, kojim slučajem, o u moj prozor bije!
Bela je kao penušav talas,
kao vrh planine u sred zime,
a, u isto vreme nežna ko paperje,
kao tuba snežno bele svile!
Toj golubici se svetlost svidela,
što se cakli i odbija od stakla,
možda je ovu magiju previdela,
iznad oblaka se suncu primakla!
To je jedino objašnjenje….
Ali, vrati se u stvarnost i mene pogleda,
oči u oči nas dve stojimo,
gledamo se i ni makac,
vreme staje kao da ne postojimo!
Ispitujemo se kao neznanci,
i ona širi krila pa spusti,
i kao da toga nije svesna,
a, ipak ne želi balkon da napusti!
Šta ću sada?!
Pružih joj ruku i u njoj dar,
žita sto sjaji kao život novi,
slete mi polagano na dlan,
usplahirena kao da me moli!
Ne, ne plaši se i ne tuguj,
ti jasni znaku kraj moga puta,
iz plamena se u buktinju pretvaraš,
po ko zna koliko samo puta!
Sada svako jutro me posećuje,
i širi svoja bela krila,
na dlan sleti, pa odleti,
moj neobični prijatelj,
ko dobra vila!
© Miladinović Sandra