DOM ANDJELA Popni se iznad oblaka pa sudi, ti mala zveri čovečje duše, teatralno otvaraš dveri, i hodas poput namiguše! Izgledaš kao dama velika, sa pogledom kao da si zagrizla limun! Jaki ruž i izvežbani gestovi i hod, a, reču su ti veliki minus! Na divanu je ostao prazan papir, još jedan u nizu, ali … Настави са читањем “DOM ANDJELA – Miladinović Sandra”
DOM ANDJELA
Popni se iznad oblaka pa sudi,
ti mala zveri čovečje duše,
teatralno otvaraš dveri,
i hodas poput namiguše!
Izgledaš kao dama velika,
sa pogledom kao da si zagrizla limun!
Jaki ruž i izvežbani gestovi i hod,
a, reču su ti veliki minus!
Na divanu je ostao prazan papir,
još jedan u nizu, ali te ne muči!
Gubitak veliki, kao more bisera,
no tebe bol još više uči!
Postaješ svirepa i s’ nadahnućem,
za nove suze sledećeg dana,
serijski ubica bez kazne,
i od tebe pametni uče zbog rana!
Ti bi da vladaš da se krunišeš,
uzdišeš za stazama što vode do trona,
hoćeš ovaj svet da parališeš,
ali, neće ti na ruku ići svaka zora!
Popni se iznad oblaka pa sudi!
Imaš li moći, hrabrosti, volje?
Dal’ će ti se dati da to učinis?
Idi sa mesta što nije tvoje!
Gospodariš kao tiranin,
kazne od tebe veće nema,
da li ćes shavatiti da si jaka,
koliko je slaba strana pobedjena!
Idi i skloni se u svoju jazbinu,
nestani andjelima na putu,
svetlost zatvaraš u minijaturu,
u tvom tamnom dugom kaputu!
Popni se iznad oblaka pa sudi,
sa tobom puste cvetne poljane,
vrleti nestaju i dah se gaši,
ti, crni krilati gavrane!
Popni se iza obalaka pa sudi,
sramni sustanaru čovečje duše,
bez tebe raj je ova Zemlja,
sa tobom mostovi se ruše!
Idi ne luduj, vidi našta ličiš,
aveti na zidu što prozor zatvori,
a, u mraku ne moras ni da se stidiš,
u ogledalu ne možes sebe ne vidiš!
Sreća je kad god se uspavaš,
zaboraviš i lenja postaneš čudom,
vučes se ko mrcina,
u svojim odajama, zaboravljena
dugo, dugo…!!!
Svi te se klanjaju, čak i ne slute,
koliko imaš opojnu moć,
kad dodje vreme mraka sto slutiš,
svetla pučina, kad zameni noć!
© Miladinović Sandra
