Jedina moja, oprosti mi što Te ovako zovem i ovako se obraćam…
Tako Te i jedino poznajem, ne mogu…ne znam…
ne poznajem drugo ime za Tebe…
Znam da nemam na to pravo, bar ne na ono MOJA…
Znam i da će ovo pismo ostati nijemo i bez odgovora,
nemam prava ni pomisliti, da ćeš ga pročitati…
…
Jedina moja, pišem ti jer ne mogu a da ti ne pišem…
pišem ti jer sam stalno obuzet s tobom!
Pišem ti jer u tebi vidim sve oko sebe, vidim proljeće…
dugine boje, sunce, mjesec i zvijezde, prve ljubičice…
vidim nasmijane ljude, veselu djecu…
u tebi vidim ptice, bijele oblake i smaragdnu rijeku…
…
Jedina moja, da li si i ti jednom voljela?
Ako jesi, onda poznaješ ljude kao što sam ja…
poznaješ ih kao vlastitu sebe…poznaješ ih u dušu,
stari ste znanci – vi niste jedina, nepoznati!
Mi se, jedina moja, poznajemo po ljubavi…
poznajete po sreći i bolu…po nemogućoj ljubavi…